ПРЕДСЕДНИК Врховног војног суда генерал Мирко Крџић и државни јавни тужилац генерал Вељко Жижић одбили су да оптуже генерала Бранка Петричевића и пуковника Влада Дапчевића. Одбили су да то учине и њихови заменици - пуковници Милија Лаковић и Владо Лакић, пошто није било никаквог правног основа за суђење војним старешинама по питању изјашњавања за ИБ. Уследила су најпре убеђивања, а затим притисци и отворене претње.

Како никакве методе које су примењене према њима нису успеле, позвао их је Светозар Вукмановић, начелник Политичке управе Генералштаба, наредивши да хитно поднесу оставке, што су они и урадили. Затим су распоређени на споредне дужности, а након тога агенти Удбе су их ухапсили и послали у информбировске казамате.

На инсценираном суђењу у Београду, Влада Дапчевића је бранио пуковник Радош Раичевић, а Бранка Петричевића пуковник Данило Кнежевић, који га је нападао десет пута више него тужилац. Суду је председавао Милоња Стијовић. Чланови већа су били генерал Ђуро Лончаревић и пуковник Богдан Вујошевић. Од Владове фамилије, само је Пеку било дозвољено да присуствује суђењу.

СУЂЕЊЕ је било изрежирано како би се компромитовао Совјетски Савез. Узалуд је Пеко Дапчевић упозоравао југословенски врх да Владо неће да ћути. Тако је и било.Владо Дапчевић је печатно нападао Тита и руководство, тако да је у паузи суђења генерал Јевто Шашић, шеф југословенског Коса, опомињао Влада претњом: "Хоћеш да нас натјераш да те убијемо..." Слично су му добацивали из суднице и генерал Јово Капичић, Отмар Крајачић и пуковник Миленко Маројевић,некадашњи блиски пријатељ и друг.

Генерала Петричевића, иако је све признао, и пуковника Дапчевића, који је све негирао, осудили су на по 20 година робије. По повратку у затвор Главњачу, изложени су тортури, а затим су депортовани у казамате Старе Градишке и Голог отока.

После ових догађаја завладао је страх од преврата у југословенском државном врху. Плашећи се евентуалног уласка побуњеника из Баната у Београд, блокиран је Панчевачки мост. С обзиром на то да је у Банату тенковским јединицама командовао Дукљан Вукотић, наклоњен Стаљину и Совјетима, претила је опасност да побуњеници у Београду направе хаос.

ТИХ дана су официри Озне хапсили не само на партијским састанцима, већ и у војним установама, где би се официрима на лицу места скидале еполете и војна знамења. Уз псовке и злостављања, официри су експедитовани у логоре. Прва хапшења информбироваца су започела почетком лета 1948. године.

Да су тада сви били сумњиви и на провери, сведочи и случај Коче Поповића, начелника Генералштаба Југословенске армије. Генерал Поповић је случајно залутао џипом на граници према Трсту. Зауставили су га агенти Озне и, као сумњивог, држали цели дан. На Кочино уверавање да је он начелник Генералштаба, командир пограничне страже му није поверовао, одговоривши: "Лако је мени са нижим чиновницима, али ми је тешко са генералима."

Поред Сретена Жујовића и Андрије Хебранга, који су подржали резолуцију ИБ, колебали су се и шеф Агитропа ЦК КП Словеније Борис Зихерл и Родољуб Чолаковић, члан најужег руководства. Њих тројицу нису ухапсили.

Жујовић је у затвору провео две и по године, уз блажи третман. Ранковић је 1950. био главни иницијатор Сретеновог помиловања и са Ђиласом га је обишао у затвору. Жујовић је затим написао покајничко писмо за "Борбу", после којега је пуштен на слободу.

ОД ЦРНОГОРАЦА у југословенском врху, за резолуцију ИБ без колебања се изјаснио Вељко Влаховић. Међутим, када је схватио да је ситуација веома тешка, "посуо се пепелом", и то много више него што су тражили од њега. Ђилас је Влаховићу рекао да се у себи двоумио и мучио. Радован Зоговић и Стефан Митровић су остали непоправљиви информбировци и никаква убеђивања и претње нису успеле.

КОЛЕБАО се и Михаило Лалић, али је после дужег разговора са Ђиласом прешао на Титову страну. Прослављени партизански командант и шпански борац генерал Данило Лекић морао је да се разведе од супруге Рускиње.

Иако је др Благоје Нешковић нагињао на њихову страну,остао је, до 1952. године, члан руководства, а онда је искључен из КПЈ. Ђилас је председавао партијском комисијом која је испитивала "Нешковићев случај". Благоја је, кажу, било лако натерати на сузе, али никако на кајање.

У Хрватској су смењени, а затим ухапшени Душан Бркић, потпредседник Владе, Раде Жигић, министар индустрије, и Станко Опачић, министар шумарства.

У ПК КП Босне и Херцеговине за ИБ су се изјаснили Хасан Бркић, Угљеша Даниловић, Пашага Манчић, Нико Јуришић...