ОДГОВОР на "Резолуцију Информбироа" која је донета 28.јуна 1948. године у Букурешту, у име Тита и југословенског руководства, написао је Милован Ђилас, који је био и званични представник КПЈ у Коминформу. Сретен Жујовић и Андрија Хебранг су били против ставова изнетих у Ђидовом писму. Хебранг је после седнице ЦК КПЈ, послао поверљиво писмо Кардељу, који је замењивао Тита у Југословенској влади:

"Друже Бевц, ти знаш да смо ми на састанку Политбироа донели, између осталог, одлуку о слању делегације у Совјетски Савез. Међутим и поред те наше јасне одлуке друг Стари је изменио све. Као што знаш, то му није први пут. Једанпут томе треба стати на пут. Ја бих да о томе поразговарамо."

Ово Хебрангово писмо прочитао је Светозар

Вукмановић Темпо, на састанку руководилаца Политичке управе Генералштаба Југословенске армије. Очито је било да је Кардељ оцинкарио Хебранга.

ЂИЛАС је тих дана приметио Жујовићев аутомобил испред зграде совјетске амбасаде и одмах обавестио Тита. У међувремену Хебранг и Жујовић су ухапшени и изоловани у једној вили код Сремских Карловаца, а да за то 15 дана готово нико није знао.

На истом састанку у Политичкој управи, у којој су поред Темпа присуствовали - Вукашин Мићуновић, Бранко - Кађа Петричевић, Вељко Жижић, Владо Шћекић, Владо Дапчевић, Војо Ковачевић, изјашњавало се појединачно о Резолуцији ИБ.

Тако се Ковачевић запрепашћен запитао: "Како то да они нападају друга Тита", и бризнуо у плач. Касније је Ковачевић на партијским састанцима, оне који су били за одлазак на разговор у Букурешт, на лицу места везивао и слао у затвор.

Врховни тужилац Вељко Жижић, који ће касније и сам заглавити на Голом отоку, очајнички је узвикнуо: "За Тита ћу и у смрт."

ВЛАДО Дапчевић је прихватио одлуку државног врха уз напомену: "Другови, све ово много је теже и озбиљније него што се чини."

Од тада су се међу југословенским руководством увукли немир, страх и неизвесност. Многи су били на прекретници, или, су се дебело колебали. Ствари су измакле свакој контроли када је Кардељ, на једном састанку у Москви, оптужио Тита да ЦК није сазвао још од ослобођења земље и да све ради на своју руку... Уз то је Совјетима обећао да ће и сам нешто предузети у вези с тим.

Темпо је касније сведочио да тада Кардељ замало није искључен из Партије и ухапшен. Тито је са друге стране ту ствар заташкао плашећи се да се Словенци не определе на Кардељеву страну.

НА вечери коју је тих дана Тито организовао у Белом двору, на којој су били Александар Ранковић, Иван Крајачић-Стево, Отмар Креачић, Светозар Вукмановић Темпо и Бранко Петричевић, маршал се у једном тренутку изрекао:

"Ето како нас они нападају, а ми смо им дали наше најбоље кадрове. Чак сам и ја радио за НКВД..."

У том тренутку упозорио га је Стево Крајачић да не прича а Тито се окренуо према њему рекавши:

"Што ме гураш Стево, ово су моји најповјерљивији кадрови и ја њима могу све да кажем."

У годинама које су долазиле Тито је Ђиласа послао за Лондон, где су му Енглези саопштили да ће нам помоћи, али са Стаљином неће због Југославије улазити у рат. Коча Поповић је отишао за Америку да тамо тражи помоћ...

Десетине руских дивизија било је распоређено дуж југословенских граница, са Мађарском, Румунијом и Бугарском. Против Тита и Југославије су биле све комунистичке земље као и КП Француске и Италије.