ПЕРИОД Информбироа спада у најдраматичније раздобље Титове Југославије, обележено великим патњама, породичним и личним трагедијама. Партизани и револуционари, који су из Другог светског рата изашли као хероји и победници, због става њихових ратних другова да су одани Стаљину и Русији, нашли су се на распећу. Дојучерашњи саборци и партијски другови проглашени су за "пету колону", љуте непријатеље и контрареволуционаре. Уследиле су бруталне чистке, изолације, сумњичења, проказивања и хапшења...

Паника у југословенском комунистичком врху због "издаје" у својим редовима, зазирања од стварних и умишљених совјетских шпијуна и притајених симпатизера, послужила је за до тада невиђени терор раван Стаљиновим гулазима у Сибиру. Лични обрачуни и освете уследили су одмах.

Да би се донекле боље разумели суштина и почетак сукоба, требало би имати у виду да је крајем 1947. године у Кремљу била југословенска делегација коју је предводио Милован Ђилас, а у којој су били Коча Поповић, Мијалко Тодоровић и Светозар Вукмановић Темпо.

СТАЉИН је одмах по доласку делегације позвао Ђиласа у Кремљ, где су разговарали око пола сата. Присутни су били Молотов и Жданов. Стаљин је одмах прешао на разговор о Албанији:

"Вама се тамо убијају чланови ЦК, и то је врло незгодно... Ми немамо никаквих посебних интереса тамо. Слажемо се да Југославија прогута Албанију..."

Ђилас је узвратио да се ту не ради о гутању, већ о уједињењу...

Међутим, Стаљин је, на изненађење чланова наше делегације, неколико дана касније, у разговору са њима и на вечери, изрекао многобројне примедбе на рачун југословенског пута и целокупне политике.

То је био довољан разлог за узбуну у Београду. Тито се изговорио болешћу и одмах, као појачање, у Москву послао Едварда Кардеља и Владимира Бакарића, који су дочекани веома хладно. Заједно са Ђиласом морали су у Москви да чекају нови састанак са Стаљином, скоро месец дана. Тек 10. јануара 1948.године, руски официри су их одвели у Кремљ. На састанку код Стаљина, са руске стране били су још Молотов, Жданов, Маљенков, Суслов и Зорин, са југословенске Ђилас, Кардељ и Бакарић, аса бугарске Димитров, Костов и Коларов. Тема је била "критика Димитрова и разговор о наводним федерацијама на Балкану и у источној Европи".

ПРВИ човек прве комунистичке земље је жестоко критиковао југословенску делегацију: "Између нас постоје озбиљна размимоилажења. Нисте нас уопште консултовали у вези са увођењем војске у Албанију."

Кардељ му је одговорио да је за то постојала сагласност албанске владе. "Није тачно! Ви се уопште не консултујете. То није код вас грешка, него став", закључио је велики хазјајин.

На изненађење свих, после састанка није било уобичајеног Стаљиновог позива на вечеру.

Очито је било да се велики Коба није слагао са Титовом замисли о уједињењу Југославије са Албанијом, а у том контексту је и помињана Бугарска, чак и балканска федерација.

МИЛОВАН Ђилас се том приликом састао и са високим официрима Југословенске армије који су били у Русији на школовању. Међу њима је дошло до озбиљних трвења и размимоилажења. Тињао је отворени сукоб између генерала Арса Јовановића и Пека Дапчевића, који је Ђилас покушао да изглади...

Совјетско руководство је критиковало Тита и југословенске комунисте да иду у капитализам, да им Партија слаби; да је уведен Народни фронт, да су се у југословенске редове инфилтрирали агенти западних служби...


РЕЗОЛУЦИЈА

НА Титову адресу стигла су два писма из Москве, чији су потписници Стаљин и Молотов - прво 27. марта 1948, а друго, много жешће, 4. маја исте године. Тита су оптуживали да служи империјализму, да је одустао од комунистичких принципа... Одмах након тога Броз је позван у Букурешт на седницу Информационог бироа комунистичких партија (Информбиро), на коју није отишао.

Са тог састанка у Букурешту, 28. јуна 1948. године, Титу и југословенском руководству пристигла је "резолуција Информбироа", у којој су Југословени позвани да устану против "слугу империјализма".