УБРЗО по упокојењу Бодина и Вукана, два знаменита српска владара, у обе српске области настале су династијске борбе из којих су изашли као победници Урош I (1115-1146) у Рашкој, а Ђурађ (Ђорђе) Бодиновић у Зети, који беше нескривени присталица рашко-зетског савеза. Овом приликом може се још рећи да је Вуканова опортунистичка политика постала образац који су следили његови наследници у односима не само са Византијом.

Премештање политичке владавине са приморја "на континент" поклопило се са непоштедном борбом Угарске и Византије за превласт на Балкану. Византија се никако није мирила са освајачким плановима Угарске, која је почетком VII века освојила Срем, Славонију, Хрватску и Далмацију, тежећи да прошири свој утицај на другу страну Саве и Дунава. Истовремено је видела опасност за своју територијалну безбедност у владарском рашко-зетском двојцу: Урош I - Ђурађ Бодиновић. Управо зато је цар Алексије муњевитим војним ударом збацио Ђурађа са зетског престола и на његово место, уз помоћ Рашана, поставио крволочног Грубешу.

НЕКОЛИКО година касније, истрајни и мудри Ђурађ успео је и заслугом жупана Уроша I да са својим присталицама протера са зетског престола насилног Грубешу (1113). Жупану Урошу I вишеструко се исплатило то што је помогао свом пријатељу и истомишљенику Ђурађу да се врати на зетски престо (1113- 1118 и 1125-1135). Овим неочекиваним, брзим обртом, Рашка је добила многе нове политичке поене, а самим тим и још већи утицај у разједињеној Зети.

Заузета борбом са Турцима и Печенезима, Византија је привремено зауставила казнене мере против Срба из Рашке. Али, чим је успешно савладала оба љута непријатеља, цар Јован Комнин (1118-1143) приморао је жупана Уроша I да призна врховну византијску власт, а Ђурађа (који је у међувремену постао краљ) је одвео у ропство.

И поред описаних ратних успеха у српским областима, прилике за Византију нису биле добре. Између осталог, и зато што се Србија све више навикавала на живот у слободи. Такође се с правом могло рећи да је вишестрано ангажовани цар Јован сметнуо са ума да се идеја о независности укоренила код српског народа давно пре његове појаве. То је било тако нарочито у Рашкој области која је служила као важан покретачки пример осталим српским покрајинама, чији је замајац слободе покренуо државотворни велики жупан Вукан.

ВУКАН, некрунисани српски владар, свестан историјских стремљења свог народа, у погодном тренутку се као први од водећих Срба окренуо у спољној политици ка узнапредовалој Мађарској. Политика ослањања на Угре донела је многе користи, како њему лично, тако и његовом народу. Мудри Вукан је исто тако учвршћивао свој владарски положај и слободу свог народа стварањем породичних веза између његове владарске куће и мађарског двора.

Жупан Урош I наставио је стричеву политику везивања за Угре, па је тако у погодно време удао своју ћерку Јелену за угарског престолонаследника, а потом краља, слепог Белу II (1131-1141). Из тог калкулантског, дипломатског брака родио се Геза (1141-1162), престолонаследник на угарском престолу. Да би још јаче учврстио своју везу са моћним Мађарима, он је другу ћерку Марију дао за Конрада II, кнеза Знојма. Врло блиску рођаку Ану, такорећи девојчицу, изабрао је за сина кнеза Конрада III Хоенштауфена.

МУДРЕ српске вође из поствукановог времена такође су вешто користиле сукобе Византинаца и оснажених Мађара, а који су после Хрватске, Славоније и Далмације запосели Београд, Ниш, Софију, као и читава подручја до Пловдива (1128). Продорност Угара није угасила тежњу српских жупана да уједине Рашку и Зету под исту државну управу чак ни у најтежим приликама за српски род. У српским владајућим круговима није се одустало ни од Босне (Раме), коју су једним делом држали Мађари, препуштајући њеном остатку право на контролисану самосталност.

За Србију, а нарочито за њену Рашку, настале су тешке прилике ступањем на византијски царски трон цара Манојла (1143), коме је главни циљ био да у великом стилу обнови границе и моћ свеукупног старог Римског царства.

ГЛЕДАНО са данашње дистанце Срби би могли да буду захвални неумереном цару Манојлу, што је, ношен нереалним освајачким претензијама, сматрао српско питање мање важним за Византију, као што се у том смислу у односу на српски простор задовољавао половичним решењима и палијативним мерама. Боље је рећи да је амбициозни цар Манојло на путу до остварења главног циља имао у плану лако подјармљивање Балкана и свега на њему.

Освајачке намере цара Манојла још јаче су усмериле Угарску и Рашку једну ка другој и оне су у међувремену учврстиле свој стратегијски савез новим орођавањима. То је омогућило српској властели да пресељавањем у Угарску заузме у њој високе сталешке и државне положаје. Ослањајући се на снагу савеза са Мађарима, Урош I је у јесен 1155. године изненадио цара Манојла ненајављеним нападом на његову Византију, у време када се она припремала за рат са Норманима. Нажалост слободољубивих Срба, византијски император Манојло се ипак снашао тако што је муњевито изведеним контранападом очитао лекцију великом српском жупану о ратовању против империјалне силе каква је тада била Византија. После тог пораза, за који је сам крив, жупан Урош I пренео је власт на најстаријег сина Уроша II, можда ратоборнијег од њега.

ИСТРАЈНИ Урош II није поклекао пред тешким поразом. Док се још устоличавао, изненадно је упао у суседне византијске области, приморавши цара Манојла I Комнина да заустави успешно започети поход на Сицилију. Пошто му није стигла обећана војна помоћ из Угарске, цар Манојло, иако га је Урош II поразио и одузео му неколико тврђава и жупански двор, заробивши му притом силну војску, није се предавао. Са обновљеном војном снагом он је већ за идућу годину спремао нови напад на ратом разапету Византију, верујући сада у сигурну војну помоћ Угарске.

Но, као што се могло и очекивати, опрезни цар Манојло га је предухитрио у тој намери пре него што су му Угари послали обећано појачање. Овај пут цар Манојло га је победио са још већом лакоћом у неравноправној борби на планини Тари, освојивши успут у незадрживом налету део Угарске са Сремом. Легенда каже да је осветољубиви цар Манојло у том лако добијеном боју укрштајући ратничку сабљу гледао смрти у очи.


КРАЈ