НА српском државничком поднебљу владао је неред док је несрећна Теодора, сва одевена у црно, стрпљиво и побожно чекала поред ковчега Светог мученика Владимира да јој се небеске силе смилују и пусте је да му се што пре придружи у вечном животу. Најбољи доказ за то је оклевање Срба под ослабелом Византијом да се изборе за своју слободу пошто Часлављева држава није надживела свог творца. Ускоро после његове смрти (960), Византинци су лако покорили разједињени српски род, оставивши појединим српским областима стару аутономију, коју је најбоље искористила Зета.

У ту аутономну област су се после пропасти Часлављеве државе склонили утицајни и виђени Срби. Међу њима су се нашли родољупци који су мислили да Византија због честих ратова неће имати снаге да спречи остварење њихових тежњи да се дигну на оружје за своју слободу.

НА ЧЕЛУ тих слободољуба ставио се зетски обласни кнез, окретни, бистроумни и лукави Војислав (1040-1050) баш кад се Светој мученици Теодори испунила жеља.

Но, на самом почетку устаничке буне, показало се да вођа устанка, некрунисани кнез Војислав, још није био дорастао постављеном циљу, поготово што од Срба настањених око српске Рашке није добио очекивану помоћ. Његов устанички замах ка народној слободи био је брзо сасечен (1036).

Та устаничка сеча, на коју је као вођа без титуле наивно подстакао свој народ, довела га је до цариградске тамнице. Угушењем устанка, мала српска Зета потпала је под неконтролисану византијску власт. За гувернера са неограниченим овлашћењима она је добила Теофила Еротика, војног команданта коме је милосрђе било страно.

ВОЈИСЛАВ се није мирио са судбином да остатак живота проведе у тамници и без новог покушаја да извојева слободу свом народу. Уместо тога, дане робовања трошио је у ковању плана за бекство и прикупљање снаге да се суочи са грешкама почињеним приликом доласка на власт и преузимања неуспелог устаничког подухвата. Упоран у својим стремљењима, он је, чим му се указала прилика, уз обилату помоћ неколико вештих и храбрих сужања, збацио са себе ропске окове и побегао у своју Зету.

Први период украдене слободе провео је у зетским брдима припремајући се за нови устанак (1040). Као што ће се брзо показати, овог пута победоносни чин извојеван је више лукавством него ратничком снагом, и то са занемарљивим губицима.

ВИЗАНТИЈСКИ цар Константин IX Мономах, не могавши да поднесе срамни пораз нанесен му од шаке војника, наредио је заповеднику Драча да свом снагом удари на хировитог Војислава (1042).

Овај искусни ратни командант начинио је стратешку грешку тиме што је дозволио да му оштроумни Војислав навуче војску у узане зетске кланце. Ова ратничка непромишљеност однела му је две трећине људства. Једна група византијских војника укључених у угушење устанка страдала је од смртоносних стрела, а већа - од каменица, које су Војислављеви борци сурвали на њихове главе. У Дукљанском летопису сачуван је опис те битке као подстрек будућем нараштају у борбама за слободу. Војислав је после тог великог боја спојио са својом државом српске области које дотле нису признавале његову власт, створивши на тај начин нову српску државу.

НАСТОЈАЊЕ кнеза Војислава да се ослободи византијског ропства ваљало је да заврши његов син Михило. Млади престолонаследник Михаило више је био политичар него војник. Очување државних тековина могао је постићи само одржавањем пријатељских веза са Византијом, чију је врховну власт признавао до краја живота, па је због те верности био награђен титулом протоспатара.

Разумним Византинцима ишло је у прилог пријатељство са Зетом. Зато су свом новом савезнику протоспатару, кнезу Михаилу, помогли да у својој држави оснује независну црквену организацију и цркву. Пошто је у Зети, а нарочито у приморју, било већином становништво које је прирасло западној цркви, Михаило се са молбом да му се да независна архиепископија обратио Риму. Он му је лако и брзо изашао у сусрет, будући да је у тај мах Зета била важна за папску курију.

ТАКО је папа Александар 1070. године основао у Бару независну Барску епископију, којој је самовољно потчинио све цркве у српској Зети. Државотворни Михаило, који је сматрао да нема независне државе без независне цркве, примио је 1078. године од папе Гргура VII краљевску круну којом је крунисан за краља Срба. Са независном црквом и краљевском круном, Србија је први пут у својој историји стала у ред слободних и независних европских држава.

Папа Гргур VII је као најмоћнији фактор оног доба у Европи масовно крунисао краљевским титулама хришћанске владаоце. Због тога се у српској Зети прећутно гледало на то као на покушај да их веже за католичку цркву. Али и поред тога, у доба процвата његове владавине, избио је устанак (1073) у Поморављу и Повардарју против Византије под вођством властелина Ђорђа Војтеха. Пошто крв није вода, краљ Михаило је смело послао свог сина Бодина да буде уз бок вођи овог храброг покрета.

ПРАВИЧНИ Михаило подржао је устанике са три стотине војника које је ставио под команду свог доказаног војсковође Петрила. Бодин је због успеха постигнутих у успутним сукобима са Бугарима био толико омиљен међу устаницима да су га из милоште прогласили за "цара Бугара" и дали му име Петар, а он се иначе звао Константин.

Командант византијске војске Дамјан Далесен покушао је да брзим препадима угуши поморавско-повардарску побуну још у самом зачетку. Међутим, Бодиновим и Петриловим вешто изведеним контранападима био је потучен и заробљен.

ОХРАБРЕНИ устаници нису се задовољили само једном победом. Жељни даљих успеха, они су се раздвојили у два правца. Северну војску повео је према Нишу несташни и неустрашиви Бодин, коме су свуда успут приређиване добродошлице у виду соли и хлеба. Нови борци су се просто утркивали ко ће пре да се стави под његову команду.

Петрило је са својом формацијом кренуо на југ на ком је са занемарљивим губицима освојио Охрид и Девол. Лака победа толико га је занела да је заборавио да се рат не добија само једном битком. Обузет победничким слављем које се пренело и на његове ратнике, заборавио је против кога се бори. Зато се тада нико није изненадио што је код оближњег Костура претрпео пораз од спремнијих Византинаца.

САМО захваљујући срећи успео је да се извуче из обруча и да се са преживелим ратницима врати Михаилу, дозволивши Византинцима да без борбе заузму Скопље. Пораз код Костура из основа је изменио обласно ратно стање. Онеспокојени Бодин оправдано је изгубио наду да ће имати отворен пут за Зету. Опште лоше стање приволело га је да сместа напусти Ниш и по децембарском мразу пожури ка југу.

Међутим, добро организовани Византинци на време су му прозрели намере, пресекли му пут на Косовским Паунима, потукли га и заробили. Тим чином поморавско-повардарска побуна, започета са много наде и лепим успехом, остала је после неколико месеци само неуспели покушај.


ВИЗАНТИНЦИ КИВНИ НА СРБЕ

ПОВЛАЧЕЊЕМ српских војника из Зете, на челу са Петрилом и Бодином, вођа поморавско-повардарске побуне Ђорђе Војтех остао је сам на бојном пољу да се носи са дупло јачим Византинцима, којима су за Михајлова живота владали краљеви Исак Комнин, Константин Дука, Роман Диоген и Михаило VII, сви кивни на Србе из Рашке због описаних пораза у сукобима са Бодином и Петрилом. Тадашње прилике нису одговарале Михаилу и његовом сину Бодину.


СУТРА: Папа Урбан креће у крсташки рат