КНЕЗ Петар, чим је свргао са престола брата од стрица Прибислава и запосео кнежевски престо, окружио се јаком телесном гардом и почео да очијука са Византијом. Међутим,бугарски Симеон (893-927), Борисов наследник, на време је прозрео Петрова настојања да успостави пријатељску линију са Цариградом, уперену против његове државе. Цара Симеона је посебно ражестило Петрово неверство, јер се са њиме окумио после Прибислављевог прогона.

Захваљујући таквој оштроумности, за рат увек спремни Симеон ударио је на Србију свом силином, заборавивши на срачунато кумство са Петром, намерен да је покори и трајно придобије за себе. Додатни мотив да се окрене против Србије, Симеон је нашао у сазнању добијеном преко кнеза Захумља Михајла Вишевића да се кнез Петар спремао, на наговор Византије, да уђе у савез са Мађарима ради напада на Бугарску.

СРПСКА владарска неслога, са обележјем проклетства, показала је, у сукобу који је уследио 917. године, своје злослутно лице. Бранов син Павле, кога је Петар ослепео, жељан славе и моћи, ставио се на страну Бугарске, у то време највећег непријатеља Срба. У распламсалој српско-бугарској борби за живот и смрт, Петрови ратници у почетку нису знали да ли својим копљима пробадају своју српску браћу или непријатељску војску. Убрзо се показало да вештим и храбрим Петровим ратницима није много засметала издаја из сопствене авлије. Они су у пресудним фазама битке приморали осионог цара Симеона да устукне пред њиховим налетима.

Но, превртљиви цар Симеон, увидевши да губи тло под ногама, а можда и рат, брже-боље је прибегао лукавству које ће с временом постати најмоћније ратно обележје и незаменљива стратегија бугарског војевања против Србије.

ПОСЛЕ толико прохујалих векова још није објашњено којом преваром је цар Симеон намамио интелигентног српског кнеза Петра у свој шатор, на наводно часно примирје: царска реч да му се ништа неће догодити свакако није била гаранција.

Претпоставља се да је лаковерни кнез Петар прихватио преговоре на непријатељској територији, са осећањем да му понестаје снаге да зада непријатељу завршни ударац. Како год било, он се у заказано време, са својом сталном пратњом, главом и брадом нашао лицем у лице са крвним непријатељем. Префригани цар Симеон брзо је показао да у његовој земљи царска реч ништа не вреди.

Док је српски кнез чекао да чује понуду за "часно" примирје, Симеонова царска гарда за трен ока га је оковала у гвожђе и тако сапетог одвукла у тамницу престоне Преспе, у којој је окончао живот као обичан сужањ.

ОДАНОСТ ВИЗАНТИЈИ ПОСЛЕ љутог боја између бугарске и српске војске, на попришту је остала земља натопљена крвљу. Два српска борца принела су победоносном Захарију одрубљене главе оне двојице одабраних Симеонових команданата, Сигрице и Мармаја, које су по његовој наредби, најкраћим путем, послате у Цариград цару Константину VII Порфирогениту, као доказ српске оданости Византији.

ВИЗАНТИЈСКОМ цару Лаву VI (886-912) страдање српског кнеза није био спољнополитички приоритет. Њему су у јеку српско-бугарског сукоба пажњу одвлачили Мађари који су масовно и у таласима насељавали Панонску низију, са нескривеним амбицијама да у њој организују и формирају своју државу (896).

С друге стране континента, руски кнез Олег (882) мучио је своју муку приводећи крају зближавање раштрканих руских племена. Рим се такође у Петрово доба није оглашавао по питању Балкана.

ПОСЛЕ описаног пада кнеза Петра Гојниковића, надмени Бугари, супротно интересима Цариграда, довели су на врх пирамиде српске власти човека за кога су чврсто веровали да им је привржен и да заслужује њихову подршку и наклоност. Без нагађања, то је био телом и душом кнез Павле Брановић (917-920), син ослепљеног Брана, унук престижног кнеза Мутимира и праунук родоначелног кнеза Властимира.

Реч је, дакле, о утицајном кнежевићу, кога је неутољива владарска жеђ одвела својевремено у редове непријатељске војске да са њом нападне свој народ. Византији се свакако никако није свидело толико мешање превртљиве и неумерене Бугарске у унутрашње српске ствари. Отуда су оправдане и разумљиве њене тежње да преокрене Србију на своју страну. Остварујући тај нимало лак циљ, Византинци су прибегли бугарском рецепту. У том смислу план Цариграда је био стварање сукоба међу српским главешинама и давање подршке поглаварима који би наводили воду на ту воденицу. За такву стратегију био им је потребан бар један утицајан српски "дворанин".

НАКОН свестраног премишљања, избор је пао на Захарија, сина свргнутог кнеза Прибислава, младалачког и господственог властелина који је добар део своје младости провео у високим цариградским круговима.

У Цариграду се с правом рачунало да ће образовани и верски посвећени Захарија, поучен лошим очевим примером, истрајати у тешкој борби за преузимање власти. Међутим, испоставило се да су византијски прорачуни били лоше промишљени. Опрезни Павле, будни чувар свог престола, искуснији за један братоубилачки рат, без потешкоћа је заробио свог заведеног брата од стрица, а потом га окованог проследио Бугарској на заточеничко "преваспитавање" код осионог цара Симеона.

ЧВРСТО уверен да је победом над Захаријем учврстио своју власт, Павле је почео да смишља како да се ослободи бугарске стеге и окова са којима није могао да корача унапред. Одлучан да по сваку цену тој невољи стане на пут, он је бугарско питање ставио у први план.

Свој лични и државнички просперитет видео је у стварању савеза са Византијом, ојачалом у међувремену, која се вешто користила префињеном дипломатијом и великим угледом међу словенским племенима.

За невољу, брзо се показало да се цар Симеон није успавао на ловорикама у царској столици. Као владар кога одликују упорност и лукавство, он је предупредио превратничке намере свог дојучерашњег штићеника тако што је вратио утамниченог "принца" Захарија на српски престо, али као бугарског штићеника.

Уљуљкани Павле, суочен са снажном Симеоновом силом, такорећи без отпора препустио је свој престо Прибислављевом сину, унуку Мутимира, осокољеном Захарију.

ТОКОМ вишегодишњег изгнанства у Бугарској, Захарије (921- 924) је изблиза упознао превртљивост и недоследност цара Симеона. Знајући с ким има посла, он је, чим је осигурао свој престо, послао у престону бугарску Преспу јасну поруку - да му улога ма чијег вазала никако не годи и да је његовом народу вазалска политика страна. Отворен до краја, он није скривао да су витални интереси његове земље и његовог народа чврст савез са Византијом у којој се својевремено образовао и стицао владарске вештине, а која је у тај мах била у рату са Симеоном.

УВРЕЂЕНИ Симеон није могао да отрпи толику дрскост свог доскорашњег сужња и свеукупно властелинско вероломство српских кнежева, па се без размишљања латио најтежег ратног оружја. Жељан брзог успеха по сваку цену, на челу своје крволочне и до зуба наоружане војске ставио је прекаљене команданте Сигрицу и Мармаја.

Када је бугарска војна сила кренула на Србију, Цариградом је завладала оправдана зебња. Убрзо се показало да се Бугарска неосновано уљуљкала на ранијим ратним успесима против Срба.

Захаријева војска, мада бројно слабија, јунаштвом и мудрошћу однела је победу над вишеструко јачим непријатељем.

СУТРА: Освета бугарског цара Симеона