О СРБИМА уjедињеним у племенске заjеднице забележена су прва аутентична историjска предања у делима византијског цара Константина VII Порфирогенита (913-929), "О народима" и "О управљању царством" (De administranto imperi), у коjима он назива постојбину Срба "Белом Србиjoм", област изнад реке Дњепра.

Оваj владар и изражено надарени историчар, српски добротвор, записао је у својој списатељској радионици ове речи: "Запажам да се прве групе Срба, издвојене из велике словенске скупине, спуштају на обале Дунава и предвођени својим умешним старешинама, у добром реду прелазе ову велику реку и ступају у моје царство."

Српска заједница се тако мало-помало ширила на Балкан, први пут нешто масовније почев од доба помињаног византијског цара Јустинијана, када су они у великом броју запосели области у долини реке Пиве, Таре, Лима, Ибра и Западне Мораве, носећи у пртљазима своја стара племенска убеђења и обичаје. Знаменити историчар Плиније и признати византијски хроничари записали су их под именима Склавени, Венети, Анти, Спори, Словени, Крек, Поли, Срб, Обри, Србаљ, Воле, Саке...

СРБЉИ су, како крајем средњег века пише један баварски историчар и истраживач, "народ чије је краљевство толико да су од њих настали сви остали словенски народи". Тај утицајни европски историчар је при томе вероватно имао на уму да се добар део закарпатске области некада звао Бајковина или Бела Србија. И овај запис речито показује да су пореклом и судбином Срба били опседнути многи страни научници, путописци и истраживачи, исто као и Хрватима који су дошли са истих простора.

Сматра се да их је међу првима у писаном облику овековечио у својим путописима Гај Плиније Старији (23-79. г. нове ере). Њему за стопама био је неуморни Клаудије Птоломеј (70-147. нове ере). За њима се ређају Константин VII Порфирогенит, Јован Кинема, Бенјамин Калај ("Историја српског народа"), Анђелино Дулсерт са Мајорке (израдио 1339. године портолан - картографску историју српске државе са три симбола: назив, престоница и застава жуте боје са црвеним двоглавим орлом раширених крила).

О СРПСКОМ роду на Балкану писали су и знаменити словенолози новијег доба, као што су Грегор Крек и Павел Јозеф (Јосиф) Шафарик, незаборавни професор Патронатске гимназије у Новом Саду...

Данас, као и много година раније, наићи ћемо на историчаре који уверавају да је првобитно српско име Венети, а не Сармати, Склавени и Анти. Ти људи научног реномеа нашли су ослонац својим тврдњама у делима помињаног грандиозног историчара и државника Птоломеја. Супротно томе, постоји озбиљна историјска претпоставка да су Венети праруско племе Љуштице (Љутићи).

Прилагођавајући се новим условима живота, они су заузимали слободне пределе поред река и других извора хране, очекујући бољу и сигурнију будућност. Тако пише у старим византијским записима, у којима је још забележено да се сваки покушај Срба да се издвоје од групе завршавао кобно. Једни су постајали лак плен дивљих звери, а други жртве јаких мразева, брзоточних река или потока и одметнутих разбојника.

БОРЕЋИ се за опстанак у неиспитаним условима, наши праоци, вишевековни староседеоци карпатског прстена, брзо су схватили да је људска врста сама себи највећа опасност - већа од сваке звери и пустошене природе. Благодарећи баш овој на време уоченој спознаји, данашњи Срби постоје као стари народ Европе.

Расуло и помор Срба су, дакле, избегнути. Српске главе остале су на раменима, између осталог и зато што су у критичном периоду свог живота, наши зачетници увели обавезујућа неписана правила понашања, за сваки конкретан облик заједнице и за сваког појединца. Племенски суживот по јасно прокламованом реду изискивао је потребу за народним старешинама, напросто зато што чланови конкретне племенске заједнице нису могли да буду истовремено поглавари, старешине, раја, кмет и томе слично. Стога је било логично што су на старешинска места постављани људи од поверења, претече будућих великих жупана.

ПО ДОЛАСКУ на Балкан, Срби су, као и остали Словени, живели у неповезаним државним заједницама и одржавали се захваљујући свом броју и зато што су им главни непријатељи били заузети другим бригама. Тек углавном српским земљама управљали су велики жупани, по праву наслеђа, али њихова власт није била толика да је искључивала утицај других жупана. Расположива земља била је дељена међу владарима. Најстарији племеник као владар имао је домаћинску власт у породичној задрузи. Систем монархије био је учвршћен тек у X веку. Међутим, у старим записима о Балкану, нашла је место и констатација да се "с друге стране планинског масива који одваја приморске области од ширег залеђа налази Србија у којој су на власти потомци вођа који су Србе довели на Балкан".

Тек након што је успостављен унутрашњи племенски ред, са уређеним међусобним односима отпочела је градња за то време прикладних породичних огњишта за смештај породичних заједница задружног типа. Овим потезима означен је почетак ницања настојбина и насеља у којима су доминирале прве праве српске куће зване "сибара", "шиља", "шиљага", "бусара". Наравно, свака од њих прављена је и подизана по мери ондашње породичне заједнице.

СИБАРЕ су по свему биле верне копије прастарих закавкаских кућа, у којима су живеле ондашње српске породичне заједнице. Грађене су купастог облика, "поломљеног пречника", са једном једином округлом просторијом и огњиштем на средини у којој се одвијао целодневни подродични живот.

Према сачуваним етнолошким и археолошким налазима, ове куће нису имале отворе који би одговарали данашњим прозорима, као ни таване. Подрум им је био прочишћена или угажена ледина. Подизане су близу водених токова, али тако да буду ушушкане поред густих пропланака и наслоњене на непробојне заштитне гребене. Основу су им чиниле пободене облице сибаре, које су се нагињале једна на другу, тако да су купастим врховима чиниле отвор за пролаз дима који су вукле ваздушне струје.

РЕКОНСТРУКЦИЈЕ обављене помоћу недавно пронађених археолошких остатака старих цртежа, показују да су сибаре облагане коровима, буковим лишћем и сламом, "па опет сибом". За разлику од сибара, бусаре су покриване споља и одозго бусенима искројеним и изведеним из суве, тврде земље обрасле густом травом. Остаци бусара пронађени су у горњем току реке Ибар, изнад Рожаја и под планином Румијом.

Са сибара и бусара прешло се на удобније куљаче, криваче, дубироге и друге сличне приземљуше призмастог облика и без темеља, покриване лубом, претежно од липе. У познијем периоду тог пионирског стваралачког, грађевинског доба прешло се на лепршавије љубаре и љубњаче. Поред крагујевачке Лепенице живело се у кућерцима под именом корке.


ПОХОД СА ДРВЕНИМ ДВОКОЛИЦАМА

НЕСПОРНИ историчари и географи, који вуку корене из Византије, описали су Србе онако како су их доживели и запамтили. Поред осталог, кажу да су извршили поход на Балкан по групама под разним именима, "на малим длакавим коњима и дрвеним двоколицама", или пак "на својим чворноватим ногама умотаним у коже од дивљих звери".