ПРИЛИКА је да се накратко вратимо Склавенима, прастаром српском роду, пореклом из карпатских кланаца. Ова српска племенска заједница у почетку се груписала на левој обали Дунава, у обе дунавске котлине, панонску и драчку, одакле је предузимала брзе ратне и пљачкашке упаде у слабо брањене просторе Византијског царства, који су све више постајали нека врста отворене капије, продирући чак до његових најдубљих места. Савремени писац Јорданес и његови следбеници доводили су словенске народе у етимолошку везу са латинским називом робова склавени.

Освајачки и походнички трагови Склавена проналажени су у доцнија времена у Илирику, Тракији, дуж читаве Хеладе, на приобаљу Јадранског мора, као и око чврсто утемељених зидина Цариграда, па и још даље. Византија је у доба позније поделе света била још увек империјална сила. Али поред тога, она није имала довољно снаге да пресече пут новим пљачкашким и освајачким хордама, а међу њима и мањим српским племенима. Чим би она ушла у већи ратни поход, примитивна варварска племена похрлила би на њен посед.

О ХАЈДУЧИЈАМА Срба који су дошли на просторе слободне Византије, који узгред речено нису стигли на Балкан спуштена погледа и скрштених руку, сачувано је мноштво бележака и употребљивих докумената. Међу њима посебно место заузима белешка са дубоко утиснутим печатом, у чијем је средишту обележена 540. година. У тим списима нарочите вредности, краснословно и читљиво је записано да су Склавени, удружени са припадницима још неколико јужнословенских племена у чету од 3.000 људи, лако прешли Дунав и Марицу и ту се поделили у две групе.

Пролазећи и пустошећи Илирик и Тракију, те трупе су тукле византијска одељења. Једно јако одељење коњице стационирано у трачкој тврђави Цурулу поубијали су у најсрамнијем бегу, а његовом заповеднику Азбаду најпре су скинули ремење од коже на леђима, па су га онда бацили у ватру. Потом су заузели поморски град Топер, дванаест дана хода од Цариграда, погубили око 15.000 мушкараца, а жене и децу одвели у ропство. Иза њих као свиреп траг остале су лешине набијене на колац са рукама и ногама спуштеним међу четири даске у процеп. Чак је и сам цар Тиберије (578-582) затражио помоћ Авара против помахниталих словенских племена, који су били вешти да се сакрију иза грма или камена и да, искочивши изненада, ухвате жива непријатеља.

ПРЕДАЊА кажу да је већина тих наших предака после харања увидела да отето злато и сребро, стадо, убрана туђа поља и заплењено оружје, са којим су у вештини баратања превазишли прослављене римске ратнике, не доноси увек благостање и срећу у будућности. Са таквим сазнањем, кажу путописци, они су почели да крче шуме, подижу житна поља и склоништа и лове за себе. Насупрот овако примиреним Србима Склавенима, постојала су тада мања српска племена која нису била рада да живе од свог зноја.

Тадашњи путописци, на челу са помињаним и надалеко познатим и признатим Византинцем Прокопијем, оставили су нам мноштво одличних књига са белешкама о новопридошлим српским племенима која су одмах по силаску на Балкан испољила тежњу за стварањем својих постојаних насеобина (половина VI и читав VII век) и да наставе да се баве сточарством и земљорадњом.

У том погледу као значајна година издвојена је 556.

ТЕЖЊУ Склавена, уморних од сталних лутања на туђем, да се скрасе на новим пространствима, ова пољуљана византијска царевина, нагризана непромишљеним ратовима, посматрала је пасивно и неспремна за било каква озбиљнија супротстављања. Такве досељеничке жеље успорио је донекле велики аварски поход на Византију учињен одмах по Јустинијановој смрти, у последњој четвртини VI века, који се завршио терором над придошлим Словенима. Њиме ће се, наиме, означити почетак краја лепршаве антике на просторима Источног римског царства. Но, Србима и другим Словенима био је потребан век и по да се кроз непрестану борбу прилагоде новим условима живота, да отпочну процес окупљања по сродству и да се вештом дипломатијом изборе за признање свога имена.

Питање српског имена решено је крајем VIII и почетком IX века, поред осталог прихватањем покореног стања према Византији, након што је она 680. године склопила мир са Сараценима. У процес племенског и ширег окупљања Срба улазило је и балансирано прилажење готском владару Тотили када је он излазио као победник над Византијом. И доиста, Тотилино име остало је запамћено код Јужних Словена у позитивном смислу. Наша најстарија, Дукљанска хроника, ставила га је чак на чело словенских владалаца.

УГРОЖЕНИ српски сој, и поред тешко подношљивог аварског шиканирања и сталних бугарских препада, није посустајао и поново се латио топуза. Срби којима се није ратовало, измичући пред Аварима, извршили су колонизацију југа Хеладе и Пелопонеза.

Обимна историјска истраживања и легенда о Светом Димитрију открила су да је у време опсаде Солуна (614-616, 618-626) и читаве Македоније, основане као римска провинција 148. године пре Христа, шира област Солуна, Халкидикија, Волоског залива, Јањине и Веризитима била настањена словенским племенима Драгувитима (Друговићима), Сагудатима, Велегезитима, Веризитима, Војунтима... Научноистраживачка оловка такође је записала да су некако у време пада Солуна (614), мање јужнословенске групе, на челу са некада одважним и јаким српским племенима, у низу избиле на јадранску обалу у сам центар провинције Далмације.

ПРИТИСАК Јужних и других Словена на Балкан осетно се појачавао у време неспретне владавине византијских царева Маврикија (582-602) и Фоке (602-610) и њихових вишегодишњих ратова са Персијом. Њихова насеља захватају у VII веку област од Црног мора до баварске границе, а године 611. проваљују и у Истру. Истовремено, друге словенске чете харају дубоко по Византији, стигавши до Тесалије, околних острва, Ахаје, Епира, великог дела Илирика и чак једног дела Азије.

Истим темпом, притисак се наставља и под влашћу цара Ираклија (610-641), који је, збацивши властољубивог Фоку с власти, био приморан да знатан део своје државничке и војне активности посвети борбама са Персијанцима.

ДОК је овај знаменити монарх чувао своје царство од нападних Персијанаца који су освојили Сирију, Палестину и Мисир, Јужни Словени су у великом броју и доста мирно ушетали у дунавско залеђе и у ненасељене византијске територије, освојивши са примиреним Аварима Београд, Костолац, Ниш, Софију и Анхијал.

Када је цар Константин IV Погонат (660-685) преузео византијски престо, у свим провинцијама на Балкану било је Словена чије је прилагођавање у овим условима живота обухватало и увођење у хришћанску васељену, чиме се нарочито бавио цар Василије I (867-886), кога су српски властодршци признавали за свог господара, а он им је заузврат допустио да самостално владају својим поданицима.


ПОЈАВА МУСЛИМАНА

НАЈЕЗДЕ и покрети досељеника, пре свих Јужних Словена, са Транскарпата, и промена етничке слике Балкана, подударали су се са периодом у коме је Мухамед уснио себе као Алаховог пророка, да би потом, остваривши свој сан у Арабији, организовао нову веру и почео да проповеда и шири ислам.