АЛЕКСАНДАР Карађорђевић, који није имао много позитивних особина свога славног оца Карађорђа, уплашен и морално сломљен, замолио је делегацију да му остави бар 24 часа да размисли о новонасталој ситуацији. Он је одмах позвао стране конзуле, али му они ништа друго нису могли саветовати него да прихвати одлуку Скупштине, односно вољу народа.

Кнежева жена Персида, која је имала велики утицај на мужа, упорно га је наговарала да не прихвати одлуку Скупштине. Она је од њега захтевала да употреби војску, која му је једина остала верна. Можда би деморалисани кнез и послушао савете своје амбициозне и властољубиве супруге да маса Београђана, која се окупила око његове резиденције, није почела бучно да протестује и да камењем разбија прозоре.

УСПАНИЧЕНИ кнез, плашећи се да разјарена маса не продре у унутрашњост зграде, замолио је свог министра унутрашњих послова Илију Гарашанина да га у затвореним кочијама и под заштитом мрака одведе у Београдску тврђаву, где је затражио заштиту од турског паше. Ујутру 11. децембра посланици су сазнали да је кнез Александар побегао међу Турке, што је било довољно да га прогласе издајником народа и државе и да га смене с власти.

Скупштинска одлука о смени дотадашњег кнеза донета је једногласно, али у погледу избора новог српског владара није постојао консензус међу посланицима. Најпре је избио спор између либерала и обреновићеваца, који су, иначе, били у коалицији, око тога да ли на кнежев престо треба довести искусног али остарелог Милоша Обреновића или младог и полетног сина му Михаила. Опречне ставове између њих разрешио је сам Михаило, стављајући се на очеву страну. Он им је поручио: "Ко ради за мене, ради против мене; ко ради за мога оца, ради и за мене."

МНОГО већа неизвесност у погледу избора новог кнеза долазила је од конзервативних политичара, јер је у београдским политичким круговима кружила вест да капетан Миша Анастасијевић жели да свога зета Ђорђа Карађорђевића, иначе Александровог синовца, устоличи на кнежевски престо.

МУДРА И ОДЛУЧНА ПЕРСИДА, супруга кнеза Александра Карађорђевића и мајка краља Петра Првог, била је ћерка војводе Јеврема Ненадовића. Кнегиња Персида Карађорђевић је упамћена као велика и утицајна жена, као личност за себe. Рођена је 15. фебруара 1813. године у Бранковини, у дому Јеврема и мајке Јованке, ћерке угледног војводе Младена Миловановића. Њено име се по природи ствари доводи у везу и са Јаковом Ненадовићем, јер јој је први српски министар полиције био деда. У таквом окружењу образовање није могло да јој измакне. Наследила је мудрост и одлучност, по чему је у каснијим годинама живота била препознатљива. Имала је 17 година када се, 1. јуна 1830. удала за Александра Карађорђевића. Венчање је било у Хотину, у Бесарабији, где се њен супруг школовао. Персида се чак десет пута остварила као мајка - најпре је родила Полексију, потом Клеопатру, па Алексија, Светозара, Петра, Јелену, Андреја, Јелисавету, Ђорђа и на крају Арсена.

Карађорђе је имао двојицу синова - старијег Алексија, који је био руски официр, и млађег Александра, који је постао кнез Србије. Алексије је био ожењен ћерком славног женевског лекара и руског племића Тронхина. Она му је родила сина Ђорђа и ускоро умрла, а убрзо је умро и он. Тај син, Ђорђе Карађорђевић, био је васпитаван у Русији и постао је руски официр. Како је Ђорђе био син старијег Карађорђевог сина, капетан Миша Анастасијевић је решио да њему да своју ћерку Сару, па да онда свргне кнеза Александра и за кнеза постави свога зета. Потрошио је 100.000 дуката да то спроведе у дело и за њих сазидао двор, који је доцније поклонио Београдском универзитету и који и данас постоји као спомен на ту неостварену амбицију.

Осим тога, међу посланицима је владало уверење да Илија Гарашанин има сличне амбиције, јер је у то време несумњиво био један од најспособнијих српских политичара, те би, како су многи мислили, успешно владао кнежевином.

НЕДОУМИЦЕ око новог владара распршио је Јеврем Грујић једним вештим маневром - предложио је да посланици истовремено потпишу акт о смени старог и избору новог владара и тако омогућио да Скупштина донесе одлуку о избору Милоша Обреновића за српског кнеза.

Страхујући да би капетан Миша и Илија Гарашанин могли својим ауторитетом да поколебају народне посланике, либерали су се послужили опробаном методом - "употребом народа". Наиме, они су успели да окупе велики број Београђана и осталог света који је у дане скупштинског заседања похрлио у српску престоницу и да, испред Велике пиваре у којој се одвијало скупштинско заседање, приреде масовне манифестације подршке кнезу Милошу. Окупљена маса узвикивала је пароле "Живео кнез Милош" и оштро негодовала против оних који су се противили Милошевом избору за кнеза.

У једном тренутку почеле су да се подижу барикаде и, према речима очевидаца, све је личило на познате сцене с париских тргова и улица за време Француске револуције. Када је из оближње војне касарне (која се налазила на простору некадашњег Генералштаба), према Великој пивари кренуо одред пешадије и коњице, изгледало је да је грађански рат неизбежан.

НАРОД, иначе добро наоружан и "лудо храбар", испречио се пред војску, не дозвољавајући ниједном војнику да се приближи згради у којој су се налазили народни представници. Видевши да окупљена маса не само што се није уплашила, него је била спремна и да крене на оружану силу, командант је издао наређење да одред одступи. И тог пута, као и у многим сличним случајевима, народ је извојевао победу. Његовом вољом по други пут је на српску политичку сцену ступио Милош Обреновић.

Слободан Јовановић је у неколико сажетих реченица дао оцену догађаја и личности у вези са том историјском скупштином:

"Кнез Александар Карађорђевић је оборен поглавито стога што га је било лако оборити... Револуција од 1858. била је најмирнија револуција у нашој историји. Као велика заслуга Светоандрејске скупштине рачуна се то што је један династички преврат извршила без крвопролића."