КНЕЗ Александар Карђорђевић је веома обилато новчано помагао и Његоша и Црну Гору. Према истраживањима историчара Љубомира Дурковића Јакшића, српски кнез је по бившем аустријском официру Стевану Хркаловићу послао на Цетиње у септембру 1847. године 1.000 златних дуката, што је у оно време представљало велику суму. Исто тако, историчар Јован Милићевић тврди да је две године касније из Београда стигла на Цетиње такође сума од 1.000 златних дуката. Познати књижевник Матија Бан каже у једном свом спису да је приликом путовања у Дубровник (одакле Бан потиче) свратио на Цетиње и Његошу предао 2.000 златних дуката као поклон кнеза Александра, док историчар Петар Поповић каже да је српски кнез одредио редовну годишњу помоћ Црној Гори у висини од 1.000 дуката.

Према веома поузданим историјским изворима, Стеван Хркаловић, када се вратио из Црне Горе, обавестио је кнеза Александра: "Обреновићи праве интриге против Србије и кнез Михаило жели да дође на Цетиње, али владика није ничим обавезан Обреновићима и неће никако да им служи као оружје, па чак да га и Русија на то наговара. Владика има поверење у владавину Карађорђевића и готов је урадити све што буду од њега захтевали. Карађорђев син Александар може на њега рачунати у свакој прилици."

Ова вест је код неких политичких фактора у српској престоници створила уверење да се Његош у династичком сукобу између Карађорђевића и Обреновића ставио на страну првих.

МАТИЈА Бан, којег је приликом његовог боравка на Цетињу Његош веома лепо примио, имао је прилику да у дугим разговорима са њим сазна неке владичине ставове у вези са актуелном политичком ситуацијом код нас и у Европи. Тако је, на пример, када му је Бан рекао да у српској влади преовлађује расположење да се крене у обрачун са Турцима и да Срби треба да скину већ једном туђински јарам, Његош одговорио:

"Хвала влади српској као и кнезу Александру Карађорђевићу на томе за чим је прегнула, а вама на лијепој вијести и труду. Добро рекосте да у таквом покрету за спасење српско не сме изостати црногорска пушка. Знате ли шта сам био наумио радити да ми нисте дошли? Спремах се да скупим четири хиљаде мојих Црногораца па с њима да прегазим турско земљиште, упаднем у Србију и приморам српску владу на дјелање. Али ево, Богу хвала, тога већ не треба."

ЊЕГОШ је у ствари сматрао да би револуционарне немире који су потресали Европу 1848. године требало искористити за покретање борбе у циљу ослобођења српског народа из турског ропства. Он је намеравао да први отпочне ту борбу. Желео је да ослободи оне делове Црне Горе који су још били под турском влашћу, као и целу Босну и Херцеговину. У борбеном расположењу рекао је једном приликом Матији Бану: "Бацимо ватру, па Србија хтјела не хтјела мора за нама поћи."

Веома је интересантна и Његошева мисао о устанку српског народа у Војводини 1848. године, као и о потреби ослобођења Босне од Турака. У писму које је упутио кнезу Александру у априлу 1849. године, Његош каже: "Војводина на слабим гранама стоји, па да је Српство сасвим ослобођено од Мађара то не би имало никаквог значаја, јер се Срби не боре за себе него за туђине (мисли се на Аустрију). Каква би срећа била да се уместо Војводине на Босну кренуло, данас би у рукама имали оно што се не би могло лако изгубити."

ЊЕГОШЕВЕ ПАТЊЕ ДОБИВШИ обавештење да се у Београду са доста неоправданог оптимизма говори о његовом лечењу, Његош упућује писмо Гарашанину, саопштавајући му да је био у иностранству и да је веома слаб: "Због те слабости био сам у Италији, али нити ми је помогла промјена ваздуха, нити љекари, јер сам из дана у дан све гори бивао, тако да сам посве изнемогао био. По нужди и савјетима после мјесец дана повратих се у родни ваздух којему сам привикао, да се мало поткрепим... ... Од како сам дошао на Цетиње боље ми је, али сам још доста слаб", завршава Његош своје писмо Гарашанину.

ПО СВЕДОЧЕЊУ Матије Бана, Његош је био одушевљени присталица уједињења Србије и Црне Горе и имао је идеју како да се то оствари. Најпре би било потребно да се део становништва најсиромашнијих крајева Црне Горе исели у Србију, а затим да се постигне договор о подели духовне и световне власти између њега и кнеза Александра Карађорђевића. У вези са тим, он износи једну веома занимљиву Његошеву мисао: "А да би се могли иселити, треба најпре да се Српство ослободи и уједини. Ја бих тада у моју Пећку патријаршију, а књаз српски у Призрен. Мени духовна, а њему световна власт над народом слободним и усрећеним."

Када је у пролеће 1850. године добио информације да је револуционарно расположење у Паризу, Бечу и Берлину спласло и да европска дипломатија ради на смиривању узбурканих страсти, као и да се захтева од Србије да не покреће "источно питање", Његош је био више него разочаран, јер је сматрао да је револуционарна 1848. година била права прилика за решавање "српског питања". Он је веома узбуђен рекао Матији Бану, који је носио Његошеве поруке кнезу Александру: "Од Косова до данас овакве прилике није било, па да сада све то испразно прође, то ће ме до смрти бољети."

КНЕЗ Александар Карађорђевић, коме је Његош потврдио да потиче из Васојевића, био је спреман да земљи свога порекла пружи не само финансијску, него и политичку помоћ. Знајући да су Црногорци у сталном сукобу са албанским племенима и да на тај начин исцрпљују своје снаге, српски кнез је тражио од Матије Бана, који је био Србин католичке вере и имао поверљиве контакте с првацима албанских католичких племена, да захтева од њих да прекину борбе и склопе мир са Црногорцима.

Бан је успоставио везу с миридитским кнезом Бибом Додом и захтевао од њега да потпише мировни уговор са црногорским владиком, односно да да бесу да више неће нападати Црну Гору. Дод је на то пристао, а Његош је узвикнуо: "Да Србија није учинила за Црну Гору ништа друго него само то, морали би јој Црногорци бити заувјек захвални. Миридити су јунаци, са њима се вјековима крвимо. Чисто као да сањам да ћемо од сада бити пријатељи."

ЗНАЈУЋИ да су скоро десет година постојали веома блиски и срдачни односи између кнеза Александра Карађорђевића и Петра II Петровића Његоша, београдска штампа је са изненађењем и тугом сазнала и пропратила вест о Његошевој болести. Чини се да се ни о једној домаћој или страној личности није тих дана више писало у београдским новинама него о Његошу и погоршању његовог здравља. Званични лист српске владе "Србске новине" је у броју од 27. априла 1850. године објавио да је у Котор приспео владика црногорски, будући да је болестан, да се ту лечи.

Мада се у вестима које су тих дана објављиване о Његошу говорило више као о владару Црне Горе него као о великом песнику, редакције су се очигледно трудиле да не уносе песимистичку ноту у извештаје о његовој болести, мада су признавале да се ради о "сухој болести" (туберкулози). Саопштавајући читаоцима да је Његош стигао у Прчањ, да се тамо "у морској бањи лечи", "Србске новине" у истом броју јављају да његова болест, Богу хвала, није тако опасна како се прво говорило и да се знаци побољшања на његовом лицу примећују.