РЕВОЛУЦИОНАРНА 1848. година у Европи оставила је озбиљне последице у политичком животу Србије. Али не само у политичком животу, него и у личном животу неких личности, међу којима је био и кнез Милош Обреновић, који је у то време живео као избеглица у главном граду Аустрије.

Увидевши да је живот у Бечу постао несигуран, Милош је размишљао о томе где да оде. Најзад се неочекивано одлучио за Загреб, где ће, према његовим речима, бити међу Словенима и у својој нацији. Нажалост, своје наивно уверење да ће бити у "својој нацији" скупо је платио већ првог дана боравка у хрватском главном граду.

Чим се са својом пратњом (двоје слугу и лични лекар) сместио у хотел, испред њега је постављена стража, да "нити коме дају код мене доћи, нити коме од мојих дају изаћи". Пошто је, преко једног официра који је обилазио стражаре, успео да упути усмени протест хрватском бану Јосипу Јелачићу, овај му је у хотел послао Људевита Гаја, хрватског књижевника, који је био декларисан као вођа Илирског покрета и борац за уједињење Јужних Словена.

МИЛОШ га је с врата дочекао следећим речима:

"Зар је то братство, зар је то словенство? Ја вам долазим као рођеној браћи, а ви ме дочекујете и са мном поступате као са злотвором."

Гај, уместо извињења за недолично понашање хрватских власти, а знајући да је Милош богат човек, почне га уцењивати именом и положајем бана Јелачића:

"Бан је човек сиромах, а сад у овој прилици треба му новац; зато дајте неку суму новца..., а ја ћу га наговорити да вас пусти."

Кнезу ништа друго није преостало него да одреши кесу и да исплати 2.000 форинти у сребру. После неколико дана, Гај се поново појавио са захтевом за новац - тражио је тада 15.000 сребрних форинти. И то је Милош платио. Када се појавио и трећи пут, тражећи још 2.000 дуката у злату, кнез је то енергично одбио. На то му је Гај рекао:

"Ако дати нећете, ви у затвору остајете."

Из ове невоље кнеза Милоша је избавио неки капетан Планк, који је удесио да Милоша лично прими бан Јелачић. Овај је после тога сусрета издао налог да се кнез пусти из притвора и да му се дозволи одлазак из Загреба. Избавивши се из тог заточења, Милош је отпутовао у Љубљану, где је био врло лепо примљен.

Из историјских докумената која су пронађена касније види се да је влада Александра Карађорђевића наговорила Гаја да уради то што је урадио плашећи се да Милош из Загреба не крене у Београд, где би, како су мислили карађорђевци, покушао да дестабилизује режим. Неки историчари мисле да је страх присталица Александра Карађорђевића био оправдан, јер је у исто време у Нови Сад допутовао Милошев син, кнез Михаило.

КНЕЗ Александар је за све време своје владавине имао велике проблеме у односима са династијом Обреновића. Међутим, он је истовремено одржавао веома блиске и срдачне односе са другом српском династијом из Црне Горе - Петровићима, а нарочито с владиком и великим песником Његошем.

Његош је, према тврдњама историчара и његових биографа, био фасциниран личношћу и историјском улогом вође Првог српског устанка - вождом Карађорђем. То своје одушевљење и љубав пренео је и на вождовог сина кнеза Александра Карађорђевића. Уверен да ће син наставити очево дело, црногорски владика му је писао још пре него што ће Александар преузети власт у Србији и постати српски кнез.

На Александров захтев, Његош му је 3. јануара 1841. године издао повељу у којој је потврдио да Карађорђевићи потичу из племена Васојевића, као и диплому којом због заслуга вожда Карађорђа за цео српски народ "његовог сина проглашава за црногорског војводу". У то време Александар Карађорђевић се налазио на дужности ордонанса на двору кнеза Михаила, који је, у жељи да измири династије Карађорђевића и Обреновића, примио вождовог сина у своју службу и унапредио га у чин поручника.

АЛЕКСАНДАР је пре тога, као што је речено, живео као емигрант у граду Хотину, у руској покрајини Бесарабији, где је заједно са оцем и мајком избегао после слома Првог српског устанка. Вративши се из Бесарабије у Србију, вождов син је донео са собом и једну породичну реликвију - уметнички портрет свога оца који је насликао чувени сликар Владимир Боровиковски, по налогу руског цара Александра I. Уметничку копију тог портрета, који је урадио српски сликар Урош Кнежевић, Александар је, у знак захвалности што му је додељена титула црногорског војводе, послао на поклон Његошу.

Владика се много обрадовао због ове пажње Карађорђевог сина и урамљену слику ставио на видно место у својој Биљарди на Цетињу. Истовремено је Његош упутио писмо Александру у којем је захвалио на поклону и, између осталог, рекао: "Никакав дар на овом свијету не би мени пријатнији био од портрета витеза и оца једноплемене Србије, чији су славни подвизи, још док сам ја млијеко сисао, били на таблици моје душе записани и који ће вјечно остати огледало витештва, не само међу малијем народом србским, него и међу великијем народима и у свјетској историји."

КАДА је у септембру 1842. године сазнао да је Александар после збацивања династије Обреновић изабран за српског кнеза и да је преузео власт, Његош му шаље писмо у коме му честита "достојанство књаза србског". На ову честитку сада већ устоличени кнез Александар Карађорђевић одговара Његошу тек 27. септембра 1843. године и, уз извињење, објашњава разлоге кашњења писма. Не знајући до каквих је заплета дошло у Београду приликом одлучивања о избору новог кнеза и сазнавши то тек из Александровог писма, Његош није крио задовољство и радост и у свом одговору прелази са "перси" на "перту" и саопштава му:

"О, како ми је добро дошло твоје писмо. Општа радост србског народа и моја је радост. Славна и бесмртна дјела Карађорђа одушевљаваће Србе довијека. Твоје је ступање на књажевски престо најдражи празник српског народа и цијелог српства, а мени драже и милије од иједног србског сина."

УСПОСТАВИВШИ најинтимније и најсрдачније односе са новим српским кнезом, Његош се не устручава да интервенише за разне људе, и знане и незнане. Прва интервенција је уследила за Вука Караџића, када је сазнао од њега у Бечу да му је српска држава ускратила пензију.

Знајући каву вредност Вуково дело има за српски народ, црногорски владар пише 14. фебруара 1844. године новом кнезу и моли га да не замера "српском великану" на неким његовим грешкама, мислећи вероватно на блиске Вукове односе са кнезом Милошем и његовим сином Михаилом.

КНЕЗ ШТАМПА "ЛУЧУ МИКРОКОЗМУ"

ПЕТАР Петровић Његош се код кнеза Александра заложио за неке Црногорце који су се преселили у Србију и молио га да им помогне, а исто тако га је молио и за неке црногорске ђаке који су дошли на школовање у Београд, међу којима је био и владичин сестрић. Кнез Александар се одазвао на Његошеве молбе и дао, између осталог, налог просветним властима да се ђаци из Црне Горе бесплатно школују у Србији. Ценећи Његошев књижевни рад, кнез Александар даје налог да се у Београду 1846. године одштампа познато Његошево дело "Луча микрокозма".