НЕПУНИХ месец дана после Париске револуције 1948. године букнула је револуција у Аустрији и Угарској. Мађари су тражили од бечког двора своја национална права. Међутим, та иста национална права они нису признавали Србима, који су тада живели у Угарској. Група истакнутих Срба на челу са новосадским адвокатом Александром Костићем обратила се Лајошу Кошуту са захтевом да им се призна аутономија. "Уколико мађарска влада не осигура Србима аутономију, они ће признавање својих права морати да траже на другом месту. Изазван тим захтевом са призвуком претње, Кошут је плануо и узвикнуо да су то речи велеиздаје и да сада једино мач може решавати спор између Срба и Мађара", пише историчар Славко Гавриловић.

Српским првацима је после овога било јасно да ће њихова борба за национална и верска права, као и за српску аутономију бити тешка и дуга. Зато су као први корак у тој неравноправној борби са мађарским великашима и властодршцима сазвали народну скупштину која је требало да реши горућа питања пред којима се тада налазио српски народ. Уз велико одушевљење и славље приспелих делегати из свих крајева Срема, Баната и Бачке, као и гостију из Србије, скупштина је отворена 13. маја 1848. године у Сремским Карловцима, говором митрополита Јосифа Рајачића.

ПОЗДРАВЉАЈУЋИ присутне митрополит је рекао да "Срби морају сва своја природна, политичка и верска права, била она изгубљена или отета, поново вратити и уживати". То неће бити лако, нагласио је Рајачић, а свака грешка може се тешко осветити народу, па стога треба радити "као народ славан, као народ слободан, као народ паметан, зрео и мудар, као народ храбар и српске славе достојан". Делегати су после тога усвојили закључке, међу којима и онај у коме је стајало да је "српски народ политички слободан и независан, под домом аустријским и круном Угарском." Исто тако, изабран је стални "Одбор као извршни орган народне скупштине".

Међутим, најзначајнија одлука Мајске скупштине, како овај догађај називају историчари, односила се на проглашење митрополита Рајачића за патријарха, а генерала Стевана Шупљикца за српског војводу. По овој војводској титули, највећи део територија Срема, Баната и Бачке проглашен је за Војводину, или тачније за "Српску Војводину".

СТЕВАН Шупљикац кога су српски народни представници изабрали на овај високи положај, према доступним историјским подацима, рођен је 1786. године у српској породици у Петрињи. Као двадесетогодишњак је ступио у аустријску војску. Када је Наполеон основао илирске покрајине (1809), Шупљикац је прешао у француску армију и убрзо постао официр. Као веома интелигентан, храбар и војнички образован човек постао је ађутант славног француског маршала Мармонта. Са њим је учествовао у Наполеоновом походу на Русију 1812. године и био један од ретких Срба који се борио против Кутузовљеве армије на чувеном Бородину. После Наполеоновог пораза, вратио се у аустријску армију и убрзо добио чин генерала. Пошто је добио пристанак аустријског двора, Шупљикац је прихватио војводску титулу и као искусни војник допринео је да Срби однесу неколико победа у рату са Мађарима, међу којима су најзначајније оне у Томашевцу и Панчеву. Нажалост, он је био већ стар и болестан човек када је добио звање српског војводе, па је убрзо и умро.

Историчар Гавриловић овако описује његову смрт: "После подне 27. децембра (1848) у тренутку када је вршио смотру добровољаца... узбуђен.... што је тога дана сазнао да га је аустријски цар потврдио у војводском звању, одликовао високим орденом и произвео у чин фелдмаршал-лајтанта, а иначе оронулог здравља, војвода Шупљикац се закашљао, заљуљао на коњу и издахнуо на рукама капетана Јована Степановића Воловског."

СРПСКИ покрет у јужној Угарској доста је коштао србијанску владу. После успеха аустријских трупа у борби против Мађара и патријарховог манифеста, у коме је позивао народ у Србији да помогне својој прекосовској браћи, србијанска влада је у децембру 1848. решила да изда 20.000 дуката и уједно одреди чиновнике који ће прикупљати нове добровољце. Они су почели прелазити у Војводину крајем истог месеца. Та помоћ србијанских добровољаца 1848. године омогућила је српском покрету у Војводини да се одржи пред навалом Мађара. С друге стране, ова помоћ и сарадња србијанске владе с покретом знатно је уздигла углед Србије, посебно међу Србима ван Србије.

Исто тако, треба споменути да је један угледни српски политичар учествовао у револуционарним збивањима у Угарској, као командант добровољаца из Србије. То је био Стеван Петровић Книћанин, који је такође проглашен за војводу, али не у Војводини него у Србији, у знак признања "за несебичну помоћ српској браћи у Војводини."

Улице Шупљикчева (на Душановцу) и Книћанинова (на Дорћолу), сведоче и подсећају на времена борбе српског народа за стварање "Српске Војводине" и улогу ове две знамените личности у томе.

ПЕТ година после револуције и мађарских догађаја, односно у пролеће 1853. године дошло је до дипломатског сукоба између турске Порте и Русије у вези са питањем светих места у Палестини, па је руска војска ушла у Влашку и Молдавију. То је дало повода Аустрији да почне окупљати своје трупе на српској граници. Страховало се у Бечу да ће се Србија у предстојећем ратном сукобу определити за Русију. У Кримски рат ступиле су поступно на страни Турске - Француска, Енглеска, Сардинија и Аустрија.

Србија је дошла у незгодан положај између суверене Турске и своје заштитнице Русије. Историчар Гргур Јакшић наглашава "да Русија није тражила од Србије да се стави на њену страну. Саветовала јој је, напротив, да остане строго неутрална за време рата. Исти савет дала је Србији и турска влада. То је спасло Србију ратних разарања. Кримски рат је завршен потписивањем Париског мира 1856. године.

МАДА је Србија, као што је речено, током Кримског рата сачувала неутралност, ратне последице је нису могле мимоићи. Западне силе, победнице у рату, најпре су намеравале да дотадашњи положај Србије промене тако што би она добила статус сличан статусу Влашке и Молдавије. Коначно је на париској мировној конференцији одлучено да се руски протекторат над Србијом прошири и на друге силе - потписнице мировног уговора: Велику Британију, Француску, Аустрију, Прусију и Сардинију, чиме је ранији руски утицај постао доста скучен - писао је историчар Јован Милићевић.

Као што се види, према одредбама Париског споразума, повећан је број земаља заштитница, које је требало да се старају о Србији, али је, нажалост, умањена улога праве српске заштитнице - Русије.


ПРИБЛИЖАВАЊЕ ЗАПАДНИМ СИЛАМА

СРБИЈА није могла да утиче на историјска збивања, као што су револуција из 1848. или Кримски рат, али је кнез Александар Карађорђевић могао да спречи или умањи негативне последице тих догађаја у својој земљи. Он то нажалост није чинио, него се све више удаљавао од Русије и приближавао Турској и западним силама, нарочито Француској, чиме је усложњавао ионако компликовану ситуацију у земљи.