КРИЗА на Косову и Метохији која ће се наћи у средишту Осме седнице једна је од највећих тековина Устава из 1974. године. У Србији осамдесетих година на њега се упирало прстом као на темпирану бомбу за разарање Југославије. Као његов атентатор најчешће се наводи Слободан Милошевић, а често се заборавља да је и Иван Стамболић годинама био укључен у рад на промени уставног положаја Србије.

Устав из 1974. практично је увео конфедерално уређење и неформалну максиму "Слаба Србија, јака Југославија". Конфедерални принцип да је за сваку одлуку потребна претходна сагласност сваке републике и покрајине, Југославију је довело у стање парализе и одумирања. Принцип једногласности и "усаглашавања" за сваку, па и најмању, промену Устава, преузет је као принцип и уведен и у Веће република и покрајина, а линијом мањег отпора стигао је и у привреду, установе културе па чак и спортске савезе.

ОВАКВА уставна поставка омогућила је републикама и покрајинама СФРЈ, које су добиле елементе државности, да безбрижно гледају своја посла и да ослобођени стега централне власти задовољавају сопствене интересе, чак и на штету других чланица. Трн у оку критичара био је паритетан састав Председништва СФРЈ, као и свих других највиших органа власти, као типичан изданак конфедералног уређења.

Пуно проблема стварао је и апсурд тога времена да републички и покрајински устави не морају да буду усаглашени са савезним, већ не смеју само бити њему супротни. Нису постојали корективи чак и ако је супротност евидентна, а предност је у сваком случају давана републичком уставу.

Србија је била потпуно дезинтегрисана и тешко је то подносила. Била је једина република са покрајинама на својој територији, а Косово и Војводина конфедералним уређењем добили су овлашћења државе. То је довело до појаве уставноправне рупе око положаја тзв "уже Србије" - простора на коме се једино примењивала републичка надлежност.

Принцип консензуса био је обавезујући, иако он ни теоретски није могао да буде постигнут око иоле важног питања. Покрајине су тиме добиле могућност вета и блокаде било ког закона или прописа. У супротном смеру било је другачије - имале су сву слободу у одлучивању без утицаја власти Републике. Бирократски апарат се ширио, а процес доношења одлука био је спор за неверицу.

СРБИЈА због тога готово никада није донела низ веома важних републичких закона из њене надлежности - о држављанству, економском развоју, одбрани...

Многи су се осамдесетих година присетили речи умног професора Правног факултета Михаила Ђурића, који се деценију раније жестоко супротставио начелима новог Устава оличених у амандманима на претходни, због чега је послат на робију.

"Југославија се уставним амандманима своди готово само на географски појам, будући да се на њеном тлу или, тачније, на њеним развалинама, и то под маском доследног развијања равноправности народа који у њој живе, успоставља неколико самосталних, независних, чак међусобно супротстављених националних држава. - Ови амандмани уводе Југославију у последњу њену раскрсницу - нагласио је Ђурић.

Стање је било неодрживо и већ првих година по изгласавању Устава јавили су се први покушаји враћања ствари у прави ток. Први покушај почео је 1975. године и везан је за израду "Плаве књиге", иницирану од Председништва Србије. Овај посао поверен је несумњивом правном ауторитету Најдану Пашићу који је саставио широк круг сарадника. Материјал је састављен под насловом "СР Србија и аутономне покрајине у њеном саставу", а о њему су се позитивно изјаснили тадашњи српски прваци Драгослав Марковић и Тихомир Влашкалић, па чак и сам Едвард Кардељ који је доставио своје примедбе. Посао је завршен, а пажљиво написан елаборат предат је 5. јануара 1977. године

"ПЛАВА књига' је била умножена у ограниченом броју примерака и о њој је требало да се расправља на Председништву Србије'", пише у својим мемоарима "Живот, политика, коментари" Душан Чкребић, који је у време писања "Плаве књиге" био председник републичког већа.

"Излазак ове књиге, међутим, унео је велику нервозу и тензије у наш политички живот. Говорило се да је то националистички великосрпски пројекат у коме учествују осведочени хегемонисти који хоће да прво угуше аутономност покрајина, да би их после и формално укинули", наводи Чкребић.

"Плава књига", а посебно њен обазриво наведен став о неравноправности српског са другим југословенским народима, поделио је руководство у Србији. Позван је Тито да арбитрира, а "Плава књига" убрзо ће бити одбачена и заборављена. Деценију касније проблеми наведени у њој добиће пун замах и обрисе катастрофе.

На листи за одговорност, иако као другоразредна личност и овом политичком случају нашао се и Иван Стамболић, у то време секретар Извршног комитета ЦК СК Србије. То ће бити први његов пораз у борби за уставноправне промене.

НАСТАВАК ове саге у којој ће Стамболић имати далеко запаженију улогу уследиће деценију касније. Међународни монетарни фонд затражио је од Југославије, суочене са огромним дуговима и близином потпуног финансијског слома промену уставног система. Предуслов за модерне реформе у привреди, финансијама и тржишној економији био је успостављање ефикасности државе. Други стендбај аранжман ММФ је условио да се вето република на савезном нивоу укине, уз наглашавање апсурдности права вета покрајина унутар Србије.

Стамболић је препознао прилику да се на таласу економског опоравка Југославије реши и питање уставног положаја Србије. Надао се да ће то смирити већ узаврелу крв Срба, уверених да је њихова република талац СФРЈ. Током 1985. и 1986. водио је тешке и мучне преговоре о исправљању ових недостатака. После грчевите борбе успео је да обезбеди сагласност и подршку свих републичких руководстава у Југославији да се иде на промене оних делова савезног Устава који се односе на регулисање положаја покрајина и Србије у Федерацији и да се отклоне проблеми који доводе у питање њену државност, њено јединство, без нарушавања аутономије у битним њиховим одредницама.

ПОСЛЕ више од две године расправа између бранилаца постојећег стања и реформатора, под огромним притиском ММФ, Председништво ЦК СКЈ 21. јануара 1987. године предложило је републикама и Савезној скупштини више од 120 амандмана на Устав СФРЈ из 1974. Кључни амандмани су предвиђали и већа права Србије над покрајинама. Углавном све што је деценију раније одбацио Јосип Броз Тито.

Свега десет дана након што је септембра 1987. Иван Стамболић поднео експозе у Скупштини Србије о предлогу промена уставног положаја покрајина, одржана је Осма седница на којој је претрпео убедљив пораз.



ПУЦЊИ НА СОПСТВЕНУ ДРЖАВУ

НАЈВЕЋИ отпор тежњама да се обезбеди уставна равноправност у Југославији долазили су из покрајина, западних република, али и из саме Србије. Данас је готово несхватљиво колико су енергије српски политичари потрошили да уназаде сопствену државу. Случај "Плаве књиге", уосталом то добро показује. Најгласнији у њеној осуди били су албански политичари Фадиљ Хоџа, Кољ Широка, Али Шукрија, Махмут Бакали и Џавид Нимани. На њене закључке можда и са више жестине пуцали су и Милош Минић, Живан Васиљевић, Момчило Дугалић... Посебно су се истицали појединци из Војводине, а међу њима опет посебно Стеван Дороњски, Душан Алимпић, Душан Поповић... Њихова поставка сводила се на грчевиту одбрану стечених права аутономије уз следећу логику - ако покрајине нису против Србије, онда и нису потребне.

СУТРА: ТЕРОР НАД СРБИМА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ