О(ливер) С(тоун): Рекао бих да ви озбиљно схватате промену у понашању НАТО-а.

В(ладимир) П(утин): Само тренутак, желео бих нешто да додам. Само замислите да је Русија чланица НАТО. Ми се сигурно не бисмо тако понашали јер имамо сопствене ставове о великом броју питања. И бранили бисмо те ставове.

О. С: Значи да би ступање у НАТО било корисно јер бисте могли да гласате против неких одлука.

В. П: (смеје се) Мислим да се моја идеја управо због тога није допала делегацији Сједињених Држава.

О. С: Мислим да бисте према правилима НАТО-а морали да све информације о својим нуклеарним потенцијалима поделите са Сједињеним Државама.

В. П: Знате, наша отвореност према свим нашим партнерима, укључујући Сједињене Државе, после распада Совјетског Савеза и после промене нашег политичког система, била је толика да се односила чак и на наше нуклеарне снаге. Тада скоро да нисмо имали никаквих тајни. Амерички посматрачи били су у једној од наших највећих фабрика компонената за нуклеарно оружје. Ти посматрачи су тамо били стационирани перманентно. Видите? Били смо веома отворени. И нисмо сматрали да нас то додатно угрожава.

О. С: Из ове перспективе је јасно да сте пропустили неке сигнале, а било их је много. На пример, 2001. господин Буш се повукао из Споразума о ограничењу антибалистичких пројектила склопљеног 1972. године.

В. П: Не, то није тачно. Веома активно смо разматрали то питање с нашим партнерима. Ту постоји једна занимљива ствар: председници ваше земље се смењују, али политика о кључним питањима се не мења. Ту посебно мислим на повлачење Сједињених Држава из Споразума о ограничењу антибалистичких пројектила. То је био циљ. Тај споразум је био темељ система националне безбедности у целини. Представљао је основ међународне безбедности. И прво је председник Kлинтон покушао да ме убеди да подржим повлачење Сједињених Држава из тог споразума.

О. С: На основу чега?

В. П: Без икаквог основа. Говорио је како постоји претња од Ирана. Онда је председник Буш покушао исту ствар. Ми смо са своје стране покушали да га убедимо и да му објаснимо како то представља претњу по нас и то није било потпуно узалудно. У једној фази наши амерички партнери на нивоу министарства одбране и кабинета државног секретара рекли су да схватају нашу забринутост. Морам додати и да сам предложио да Сједињене Државе, Европа и Русија заједнички раде на систему антибалистичких ракета. Међутим, на моју велику жалост, наши партнери су одбили спровођење тог предлога. Сугерисали су нам да своје бриге регулишемо на техничком нивоу. А онда су одбили и да спроведу сопствени предлог. Том питању смо посветили изузетно много времена. Рекли смо да нећемо развијати сопствени систем антибалистичких пројектила јер је то веома скупо и не знамо има ли то икаквог смисла. Али, да бисмо очували кључни елемент међународне безбедности и стабилности, конкретно, стратешки баланс моћи, мораћемо да развијамо своје офанзивне потенцијале, односно ракете способне да пробију сваки систем антибалистичких пројектила. Њихов одговор је био веома једноставан. Рекли су нам да не граде систем против Русије. И додали су: "Радите шта хоћете јер ћемо сматрати да то није уперено против Сједињених Држава." Ја сам рекао: "У реду, хајде да урадимо тако." И то смо радили. Зато сматрам чудним што сада, кад објављујемо да обнављамо своје нуклеарне потенцијале не прекорачујући ограничења наметнута споразумима о смањењу нашег нуклеарног арсенала, то увек изазива веома нервозне реакције од наших партнера. Ми нисмо започели ту трку и одмах смо им рекли шта ћемо урадити, то јест, шта ћемо морати да урадимо.

О. С: Два кратка питања. Значи, Буш је то урадио без консултација? Једноставно је то урадио?

В. П: Водили смо многе разговоре и преговарали смо о том питању и Сједињене Државе су једнострано донеле одлуку о повлачењу из тог споразума.

О. С: Добро, с Kлинтоном су вођени разговори, али с Бушовим људима то није вредело?

В. П: Разговарали смо и с Бушовим и с Kлинтоновим тимом...

О. С: Смем ли да поставим једно техничко питање? Да ли је Русија у то време уопште била способна да надзире амерички систем, или су Сједињене Државе могле и да је обману?

В. П: Тада смо имали ту способност, а имамо је и даље. Прво смо се договорили о смањењима. И ми и амерички партнери смо спровели те споразуме и придржавали их се. Сви ти споразуми садрже једну резерву: ако било која страна закључи да неки споразум штети њеним националним интересима, онда та страна има право да се једнострано повуче из тог споразума. Тако да је о томе било много разговора. Али мислим да немам право да говорим о неким стварима јер су оне поверљиве природе. Међутим, понекад ми те расправе делују једноставно смешно, јер је свима све јасно. Прво су се претварали да им нешто није јасно. Kад је све разјашњено, они су прегледали све детаље и схватили узроке наше забринутости. Онда су предложили неке начине за отклањање наше забринутости, а после су повукли чак и тај предлог. Сада ћу вам објаснити на чему се заснива сама идеја система антибалистичких пројектила. Заснива се на идеји о нуклеарној претњи Ирана. Сада смо близу споразума с Ираном. Цео њихов нуклеарни програм ће бити стављен под међународну контролу. Воде се чак и разговори о укидању санкција Ирану. Шта то значи? То значи да сви признајемо да од Ирана не прети ни ракетна, ни нуклеарна, нити било каква друга опасност. Значи ли то да одмах треба реаговати? Треба ли отказати све те програме система антибалистичких пројектила?

О. С: Отказати?

В. П: Да. Зашто су потребни? Ако се цела идеја система антибалистичких пројектила заснива на претњи Ирана и ако та претња више не постоји, има ли разлога да се настави с тим програмом?


НОВА АМЕРИЧКА ПРАВИЛА

О. С: Добро, значи успостављају се нова правила. Америчка правила.

В. П: Наши партнери су вероватно мислили да оружане снаге Русије, привреда Русије и технолошки капацитети Русије нису такви да могу да одговоре на тај изазов. Али мислим да су досад сви схватили да је Русија и више него способна за то. Русија је успешно одговорила на тај изазов.

О. С: Сада, али не онда?

В. П: Верујем да се тада мислило како Русија неће бити способна да то учини.



СУТРА: Демократија се не може и возити