О(ливер) С(тоун): Kоје су године и који тренутак, по вашем мишљењу, били најопаснији у Првом и Другом чеченском рату?

В(ладимир) П(утин): Тешко ми је да издвојим конкретан тренутак. Такозвани Други чеченски рат почео ја нападом међународних оружаних банди с територије Чеченије на Дагестан и то је била трагедија. Онда су се федералне трупе супротставиле терористима. Организовали су се и обични грађани Дагестана који је такође муслиманска република. Узели су оружје и организовали отпор терористима. Одлично се сећам тих дана. Сећам се да Дагестан није само тражио заштиту од централне владе, већ нас је преклињао: "Ако ви, Русија, не желите да нас заштитите, онда нам дајте оружје и заштитићемо се сами". А у то време сам морао активно да учествујем у решавању тог проблема. Тада сам био вршилац дужности премијера.

О.С: У међувремену, иако су још биле у Авганистану, Сједињене Државе су у марту 2003. напале Ирак. Kаква је била ваша реакција на припрему за рат, као и на сам напад?

В.П: Схватали смо да је развој догађаја покренутих у Авганистану био повезан с терористичким нападима на Њујорк. Имали смо информацију о постојању терористичких ћелија и о концентрацији терориста на тим територијама. Одмах смо рекли да ћемо размислити о пружању подршке Сједињеним Државама. Што се Ирака тиче, већ сам вам рекао. Веровали смо да ће то на крају довести до распада земље и нестанка структура које су биле способне да се одупру тероризму, а то ће довести до огромних регионалних проблема. Изнели смо предлоге за сарадњу у том смислу, али нисмо добили одговор. Сједињене Државе више воле да одлуке доносе једнострано. Иначе, знате да нису сви НАТО савезници Сједињених Држава подржали њихову акцију. Француска и Немачка биле су против те одлуке. И не само то, настала је необична ситуација у којој су Француска и Немачка, а не ми, формулисале свој став о Ираку и покушале да нас убеде да подржимо европски став.

О.С: Извините ако вас нисам добро разумео, али рекли сте да је Русија имала доказе о постојању терористичких ћелија у Ираку повезаних с нападом на Њујорк? То сте рекли?

В.П: Не, у Авганистану.

О.С: Да, мислио сам да сте рекли у Ираку. Значи, знали сте да не постоји веза између Ирака и напада у Њујорку?

В.П: Наравно, не постоји никаква веза. Постојала је веза с терористичким групама које су се налазиле на деловима авганистанске територије. Али Ирак није имао ништа с тим.

О.С: Али администрација председника Буша, посебно потпредседник Ричард Чејни, тврдила је да та веза постоји.

В.П: Ми нисмо имали никакве доказе за то.

О.С: Значи знали сте да је то исфабрикована теорија.

В.П: Вероватно је смишљена тако што су званичници америчке владе користили неке информације које нису биле сасвим тачне. Не мислим да ја имам право да износим неке оптужбе. Али то је била велика грешка, што сада можемо да видимо.

О.С: Претпостављам да сте слично реаговали на оптужбе о оружју за масовно уништење.

В.П: Да, потпуно исто. И не само то, имали смо поуздане податке да у Ираку нема никаквог оружја за масовно уништење.

О.С: Јесте ли о томе некад разговарали с господином Бушом?

В.П: Да, разговарали смо о томе, али наши амерички партнери су сматрали да имају довољно доказа. То је било њихово мишљење.

О.С: Разговарали сте с многим светским лидерима и сматрате да је господин Буш пристојан човек са интегритетом, а његови стручњаци су га ипак непрестано варали.

В.П: Нису увек и не све време. Осим тога, после терористичког напада у Њујорку председник Буш је сигурно размишљао о томе како да заштити Сједињене Државе и њихове грађане. Размишљао је како то да изведе. Зато не чуди што је поверовао у податке које су му пружале обавештајне службе, упркос томе што ти подаци нису били сасвим тачни. Постоје покушаји демонизовања Буша, а ја не мислим да је то исправно.

О.С: Добро. Господин Буш је наставио ширење НАТО-а током свог мандата, након што је Kлинтон то започео.

В.П: То је била још једна грешка...

О.С: Значи то је било јасно кршење обећања.

В.П: То није било стављено на папир. То је грешка, али направио ју је господин Горбачов. У политици све мора бити стављено на папир јер се чак и потписани документи често крше. А он је само разговарао и закључио је да је то довољно. Али није било тако. После тога су уследила два таласа проширења НАТО пакта. Сећам се последње званичне посете председника Kлинтона Русији. С њим и с његовом делегацијом састали смо се у просторији поред ове. Тада сам му напола у шали рекао да би Русија вероватно требало да размисли о приступању НАТО-у. Тако сам му рекао. Његов одговор је био: "Зашто да не? Мислим да је то могуће". Али кад смо видели реакцију његовог тима, схватили смо да су донекле збуњени, па можда чак и уплашени том идејом.

О.С: Јесте ли то озбиљно мислили?

В.П: Рекао сам то напола у шали. Сада радије не бих објашњавао шта сам заиста имао на уму. Али то сам му рекао и реакција његове делегације била је веома опрезна. Могу вам рећи и због чега. Зато што је НАТО, по мом мишљењу, реликт прошлости. Та организација је настала током Хладног рата између два система. И НАТО је све време био само инструмент спољне политике Сједињених Држава. Америка нема савезнике, има само вазале. Ја имам прилично добру представу како се одлучује унутар НАТО. Могу постојати неслагања око неких секундарних питања. Али кад је посреди било какво озбиљно питање, у НАТО не постоји апсолутно никаква дискусија. У НАТО постоје само две врсте мишљења: америчко мишљење и погрешно мишљење.


ДОГОВОР О ИСТОЧНОЈ ГРАНИЦИ

О. С: Према ономе што сам чуо од господина Горбачова и према ономе што сам прочитао у текстовима америчких званичника, укључујући Џејмса Бејкера, постојао је договор са Совјетским Савезом да се НАТО не шири ка истоку.

В. П: Да, јавно сам говорио о томе, па и у Минхену. То је речено још кад је донета одлука о поновном уједињењу Немачке. Још тада су генерални секретар Уједињених нација, амерички званичници и представник Савезне Републике Немачке казали да Совјетски Савез може бити сигуран у једно - да се источна граница НАТО неће померити даље од источне границе Немачке Демократске Републике.



СУТРА: РУСИ ДОСКОРО НИСИ ИМАЛИ НИКАКВИХ ТАЈНИ