О(ливер) С(тоун): Напредовали сте 1999. на позицију премијера. Јељцин је поднео оставку 2000. На основу снимака прес конференција и других снимака са господином Јељцином, изгледа да је био тежак алкохоличар. Његов мозак, начин на који је гледао у камеру, начин на који је говорио и кретао се, говорили су да је кататоничан.

В(ладимир) П(утин): Знате, мислим да немам право да дајем било какве оцене ни о личности Јељцина ни Горбачова. Рекао сам да Горбачов није схватао шта је морало да се уради, који су циљеви и како их остварити. Ипак, он је био први који је пружио земљи слободу и то је био историјски продор. Прилично евидентна чињеница. А то исто важи и за Јељцина. Као и свако од нас, и он је имао својих проблема, али такође је имао и своју снажну страну и никад није покушавао да избегне, умањи одговорност, личну одговорност. Знао је да је схвати, иако се борио са својим демонима. Али то што сте рекли је истина. То није тајна. То је била стварност.

О. С: Само из радозналости, јер знам причу о Хрушчову који је морао да пије са Стаљином, да ли сте ви понекад увече морали да пијете са господином Јељцином?

В. П: Не, никад. Нисам ја био толико близак са њим колико ви претпостављате. Никада нисам био један од блиских саветника ни Горбачова, ни Јељцина. И било је потпуно изненађење када ме је поставио за директора Федералне службе безбедности. То је прво, а друго, никада нисам пио алкохол. Чак и када смо се сретали, то је увек било пословно. И никада га нисам видео пијаног на послу.

О. С: Можда мамурног?

В. П: Нисам никада проверавао. Никад нисам пробао да га помиришем. Потпуно сам искрен. Никад нисам ишао са њим у лов или проводио време са њим. Виђали смо се у његовој канцеларији и то је то. Никада нисам испио ниједну вотку с њим.

О. С: Па, ево вас овде - многи премијери долазе и одлазе и изненада, ви сте премијер. И онда?

В. П: Да, то је баш необична прича. Видите, ја сам дошао из Лењинграда у Москву 1996. баш као што сте рекли. Све у свему, у Москви нисам имао никакву јаку подршку или контакте. Стигао сам 1996. а 2000. постао председник. То је невероватна прича.

О. С: Да.

В. П: Али морам да вам кажем да заиста нисам имао никакве посебне односе са Јељцином, нити његовим тимом.

О. С: Можда је неки премијер отпуштен и само рекао: "Добро, сада ти преузми посао".

В. П: Не знам, вероватно је покушавао да пронађе некога јер је одлучио да се повуче. Заиста, неколико премијера је постављено и повукло се. Не знам зашто је одабрао мене. Пре мене је било врло надарених премијера и један од њих је тек недавно преминуо. Али када ми је Јељцин по први пут понудио тај посао, ја сам га одбио.

О. С: Одбили? Зашто?

В. П: Да, било је то у суседној канцеларији, позвао ме је да уђем и рекао да жели да ме постави за премијера и да жели да се касније кандидујем за председника. Одговорио сам му да је то велика одговорност и да због тога морам да променим живот. А нисам био сигуран да то хоћу да урадим. А он ми је на то рекао: "Вратићемо се овом разговору касније".

О. С: О, заиста? Па шта бисте урадили?

В. П: Па шта бисте ви помислили? Ситуација је била озбиљна - само замислите када бих био отпуштен. Нисам имао никакво обезбеђење, шта бих радио? Како бих заштитио породицу? Тада сам одлучио да ако је то моја судбина, онда морам да идем до краја. Тада нисам знао да ћу постати председник. Није било никаквих гаранција за то.

О. С: Смем ли да вас питам да ли сте икада били на састанцима са Јељцином и неким од олигарха?

В. П: Да, наравно.

О. С: Значи, видели сте на који начин се он тиме бави?

В. П: Наравно, било је врло званично, врло прагматично. Он се није виђао са њима као са олигарсима, већ као са представницима великих компанија, људима од чијег пословања зависи судбина милиона људи и радника.

О. С: Да ли сте осетили да потискују Јељцина?

В. П: Да, али он то није разумео. Борис Јељцин је био веома повучен човек. Ако га треба осуђивати за било шта у вези са олигархијским системом владавине, онда зато што је веровао људима. Он није имао никакве везе са олигарсима и никада није имао никакве личне користи од њих.

О. С: У реду, сада смо у 2000. години. То је мрачно доба. Постали сте председник са 53 одсто гласова. Није се очекивало да ћете потрајати. Постали сте председник земље у мрачном периоду, Чеченски рат је био у току. Све је изгледало веома лоше, а ту су и олигарси... Приватизације на све стране. Повлачите се. Гледао сам документарце и могу приказати снимке борбе. Био је то највећи напор, чини ми се један од најцрњих периода вашег живота.

В. П: Да, тачно тако. Али та тешка времена нису настала 2000. него много раније. Мислим да је то било раних деведесетих, баш после распада Совјетског Савеза и до 2000... Имали смо кризу 1998, веома велику економску кризу. Други чеченски рат се 1999. наставио, ја сам био у улози председника, а земља је била и врло тешкој ситуацији. То је истина.


ОЛИГАРСИ ЈЕДНАКИ ПРЕД ЗАКОНОМ

О. С: Гледао сам снимак вас и олигарха 2003/4. Био је то интересантан састанак. Да ли сте имали директан судар са Березовским и људима попут њега, са Ходорковским?

В. П: Не директан судар. Само сам им рекао да морају да се држе на одстојању од владе. То је био модеран израз тада. И рекао сам да ако су стекли имовину на законит начин, нећемо им је одузимати. Али да се закони мењају и они морају да их поштују. Сматрам да било који покушај ревизије приватизације може да нанесе још већу штету економији земље него сама приватизација. Зато ћемо наставити са приватизацијом на поштенијим основама и учинити све што је у нашој моћи да осигурамо имовину, али сви морају да схвате да су једнаки пред законом. И нико се тада није побунио.


СУТРА: Флексибилност је пут до победе