ПРВО ПУТОВАЊЕ, ПРВИ ДАН 2. јул 2015.

О(ливер) С(тоун): - Мислим да многи људи на Западу не знају много о вама, осим са вести. Волели бисмо да сазнамо нешто о вашем пореклу, о томе одакле потичете. Ја знам да сте рођени у октобру 1952, после рата. Да је ваша мајка била радница у фабрици, а ваш отац учесник рата, али не знам чиме се бавио после рата. И знам да сте одрасли у стану који сте делили са другим породицама.

В(ладимир) П(утин): - Моја мајка није радила у фабрици. Јесте била радница, међутим, обављала је различите послове. Био сам јединац. Пре мене су изгубили двоје деце. Једно током опсаде Лењинграда, а друго током рата. А нису хтели да ме дају у сиротиште, зато је моја мајка радила као чувар.

О. С: - Зато што није хтела да вас да?

В. П: - Да, тачно, а мој отац је радио у фабрици.

О. С: - Шта је тачно радио?

В. П: - Био је инжењер, завршио је факултет и радио је у фабрици.

О. С:- Стално или с повременим прекидима? Да ли је имао сталан посао?

В. П: - Да, сталан, рекао бих. А радио је дуго, а онда, када се пензионисао, наставио је да ради до 70. године или тако нешто.

О. С: - Али био је рањен у рату?

В. П: - Да, јесте. Када је избио рат, био је у специјалној јединици. То су биле мале оперативне јединице које су слате на непријатељску територију да обављају различите операције. Двадесет људи је било послато, а само су четворица преживела. Он ми је то испричао, а касније, када сам постао председник, добио сам досије који је потврдио то шта се десило. Прилично је занимљиво. А онда је послат у оружане снаге на једно од најопаснијих места, лењинградски фронт. Звало се Невски Пјатачок, ослобођени део територије, полигон. Било је непријатеља на реци. Совјетска армија је успела да направи мали слободни полигон, површине два пута четири километра.

О. С: - А ваш старији брат је умро неколико дана или месеци по вашем рођењу?

В. П: - Не, он је умро током опсаде Лењинграда, имао је мање од три године. У то време, да би сачували децу и њихове животе, одводили су их од породица. Мој брат се разболео и умро. А моји родитељи нису ни били обавештени о томе где је сахрањен. Прилично чудно, али тек недавно, неки заинтересовани људи су успели да дођу до неких архива. Користили су презиме, очево име и адресу са које је дете одведено. Успели су да пронађу документа о његовој смрти и месту где је сахрањен, као и о сиротишту у које је одведен. Прошле године сам први пут посетио његов гроб. То је меморијални комплекс у Санкт Петербургу.

О. С: - Па, сагледавајући жртве Другог рата, надам се да ваши родитељи нису били сломљени овим трагедијама. Мора да су се окренули свом трећем сину као новој нади.

В. П: - Заиста нису били сломљени. Али рат се завршио 1945, а ја сам рођен тек 1952. А то је било веома тешко време за обичне људе који су веровали у Совјетски Савез. Па ипак су се одлучили за још једно дете.

О. С: - А реците ми, чуо сам да сте имали неки проблем младалачке делинквенције. Били сте мало дивље дете док, чуо сам, нисте почели да се бавите џудом у дванаестој години.

В. П: - Да, заиста. Моји родитељи су се трудили око мог васпитања али, ипак, ја сам живео у слободи и проводио много времена у дворишту и на улици. И свакако, нисам увек био дисциплинован колико се очекивало да будем. Али када сам почео да се бавим спортом систематски, почео да тренирам џудо, дошло је до прелома у мом животу.

О. С: - Такође сам чуо да је ваш деда по мајци био главни кувар Лењина и Стаљина.

В. П: - Да, заиста, тако је било. Свет је ипак мали, тачно је. Пре револуције 1917, он је радио у ресторану у некадашњем Петрограду, односно Лењинграду. Био је главни кувар. Не знам како је дошло до тога да ради за некога као што је Лењин. Али касније је заиста радио на подручју где је Стаљин живео и радио за њега. Био је веома једноставан човек - кувар.

О. С: - Да ли вам је некад причао о томе?

В. П: - Никада није причао, али да будем искрен, део детињства сам провео у московској области. Живели смо у Санкт Петербургу, који се тада звао Лењинград. Лети смо одлазили на неколико недеља да посетимо мог деду који је тада био пензионер, али он је и даље живео тамо где је радио, у једној државној дачи. А отац ми је причао како је одлазио код деде док је Стаљин још био жив. Деда му је показао Стаљина издалека. То је једина ствар коју знам.

О. С: - Ви сте матурирали и, верујем, одмах отишли на правни факултет. Такав је руски систем?

В. П: - Да, то је тачно. Завршио сам средњу школу у Лењинграду, отишао на Лењинградски универзитет и почео да студирам право.

О. С: - И дипломирали сте 1975? То је веома добро, као правник, упознали сте тамо своју прву супругу, мислим последњу, вашу једину жену.

В. П: - То је било касније, после седам година.

О. С: - А онда сте се одмах прикључили КГБ-у 1975. у Лењинграду.

В. П: - Да, у ствари, постојао је систем запошљавања по завршетку совјетских високообразовних институција. Када бисте дипломирали на некој високообразовној институцији, одлазили бисте тамо где вас распореде.

О. С: - Па значи да нисте имали избора?

В. П: - Па, рећи ћу вам, одмах сам преузет по том програму и био сам у обавези да одем тамо, али ја сам то и желео. Штавише, ја сам и уписао право зато што сам желео да радим за КГБ. Још док сам био ученик, отишао сам у канцеларију КГБ-а у Лењинграду и питао их шта би требало да урадим како бих радио за службу. Службеник ми је рекао да би требало да имам високо образовање и добро правно образовање. Зато сам и уписао право.

О. С: - Схватам.

В. П: - Али знате, кад сам дипломирао, нико ме се тамо, наравно, није сећао, и нисам имао никаквих контаката са КГБ-ом. А када је дошло време запошљавања, било је прилично неочекивано да ме је КГБ пронашао и понудио ми посао.

О. С: - И отишли сте у Дрезден од 1985. до 1990, али првих 10 година били сте углавном у Лењинграду.

В. П: - Да, тачно. У Лењинграду и Москви, такође у специјалним школама.

О. С: - Напредовали сте, били сте веома успешни.

В. П: - Да, у целости, да.


ЗАЛЕЂЕНО ДРУШТВО

О. С: - Источна Немачка је од 1985. до 1990. била прилично суморна.

В. П: - Па, не баш суморна. У то доба почела је у Совјетском Савезу Перестројка. Надам се да се нећемо бавити тиме - било је много тема које су се односиле на Перестројку, али то је још увек било слабо - осећао се дух иновација. Али када сам стигао у Источну Немачку, у Републику, нисам уопште наишао на дух напретка.

О. С: - Да, то сам и мислио.

В. П: - Имао сам утисак да је друштво остало залеђено у педесетим годинама.