СТАДИОН ЈНА имао је занимљиву предисторију. Када су славопобедници дефинитивно устоличили власт 1945. у Београду, кренули су у класично узурпирање, отимачину свега и свачега у име народа. На месту где се налазио Стадион БСК-а срушили су све, изравнали игралиште, и почели са градњом новог. С првим радовима, заправо почело се 1948, тако што су ангажовани војници и омладинске бригаде из читаве државе, највише из Србије. Присилни робијаши, означени као антикомунисти, били су предодређени за најтежи физички рад. Они су вукли тешке камене плоче док су изнад њих били милиционари (тадашња реч за органе народне власти), наготовс, с пушкама. Стадион је отворен 9. октобра 1949. године утакмицом тимова ФНР Југославије и Француске - 1:1, стрелац Жељко Чајковски, у квалификацијама за Светски шампионат 1950. у Бразилу, пред 55.000 гледалаца. Име Стадион "Партизан" трајало је до 22. децембра 1952. када је Југословенска армија постала народна, а Спортско друштво се одвојило од војске и фудбалског клуба, па је због тога промењено у Стадион ЈНА.

НА НОВОМ стадиону важне утакмице играли су, поред Партизана, и репрезентација ФНРЈ, доцније СФРЈ, али и тим Црвене звезде. Трајало је то тако све до 1. септембра 1963. када је коначно завршен стадион, у рупи, где се некада налазило игралиште СК Југославија. На новом игралишту тим Црвене звезде је у првенственом мечу победио тим НК Ријека - 2:1, головима Зорана Прљинчевића (Приштина, 27. јануар 1932 -13. јун 2013, Београд) и једним разорним шутом Душана Маравића (Genossiat-Injox, chez Lyon, 7. март 1939-) кад је лопта, притом, закачила противничког играча, што се тада сматрало аутоголом. Касније, дипломирани економиста и полиглота Душан Маравић био је истакнути члан у многим комисијама Европске фудбалске уније - УЕФА.

Београдски спорт клуб - БСК, и поред велике традиције, није остао само без стадиона већ се једноставно угасио, јер је остао и без фудбалера! Формиран је нови клуб, настао променом имена и са играчима предратног СК Јадран, и добио типично радничко-пролетерско Металац. Кумови новог имена били су чести посетиоци клупских просторија, другови из Озне.

ПАРТИЗАН У ПРВОМ КУПУ ШАМПИОНА КУП шампиона Европе кренуо је у јесен, у сезони 1955/1956. само са шеснаест тимова међу којима је био и београдски ФК Партизан. Догодило се нешто необично, да је шампион ФНРЈ у сезони 1954/1955. постао сплитски НК Хајдук, док је ФК Партизан освојио тек пето место. Одлуку ко ће представљати ФНР Југославију у овом значајном такмичењу донео је комунистички и армијски врх: Играће Партизан, јер има најбоље играче у земљи, преломио је Савез, а што објективно није било далеко од истине. Могло се, јер новооснована - УЕФА тек се полако сналазила у својој финасијској и претећој улози неприкосновеног тумача фудбалске демократије.

ФК МЕТАЛАЦ трајао је до 1950. када је на волшебан начин поново постао БСК, али под патронатом тадашње редовно уређене милиције. Клуб је 1955, под старим именом БСК, освојио друго место у државном шампионату, с два бода заостатка од сплитског НК Хајдук, а 1953. и 1955. Куп маршала Тита, са тренером и легендом клуба Благојем Мошом Марјановићем. Све је трајало до 1957, а онда се неко од умних комунистичких мозгова досетио да револуција непрекидно траје. Најдуже, на месту председника клуба, задржао се високо позиционарни полицајац Срдан Андрејевић (1924-2011).

Како је говорио велики вођа, из знаменитог Загорја, места Кумровец: Снага је наша омладина, брже-боље, клуб је преименован у Омладински фудбалски клуб Београд - ОФК Београд. Нови-стари клуб добио је своје место за ново игралиште и стадион, на дунавској ветрометини, на ободу десне обале велике реке, изнад надалеко чувеног Панчевачког моста, названој на турском језику Каја-бурна, или Крив нос, касније промењен у Карабурма, или Црни прстен. И стадион је добио име, Омладински, по великим мислима маршала Тита.

КАО велики клуб БСК, између два огромна рата, доцније је и ОФК Београд, играо је значајну ролу у новом југословенском фудбалу. "Романтичари", како су добили надимак, у плаво-белим дресовима, а у добу Металца називани клонферима, вечито у беспарици и трећи по значају клуб у главном граду, освојио је 1962. и 1966. Куп маршала Тита. За многе, те 1966. ОФК Београд је имао најбољи тим у историји од времена новог имена. У финалној утакмици, на Стадиону ЈНА, поразио је загребачки НК Динамо - 6:2, головима Јосипа Скоблара, Спасоја Самарџића (Краљица-Косово и Метохија, 20. мај 1942-) и Слободана Сантрача. Сви су били стрелци по два пута. ОФК Београд је играо у саставу: Братислав Ђорђевић, Родољуб Миловановић, Стојан Вукашиновић, Тодор Грујић, Благоје Кривокућа, Зоран Дакић, Спасоје Самарџић, Драган Гуглета, Слободан Сантрач, Сретен Бановић, Јосип Скоблар. Технички руководилац Милош Милутиновић и тренер Драгиша Милић.

Српски фудбалски клубови, у новом комунистичком добу, имали су доминантну улогу све до дефинитивног распада државе, наводног братства и јединства. ФК Црвена звезда освојио је 19 шампионата и 12 пехара Куп, ФК Партизан 11 шампионата и пет Купа, ФК Војводина два шампионата и ОФК Београд два Куп. Током 46 шампионата (1946-1991), сви остали, НК Динамо, НК Хајдук, ФК Сарајево и ФК Жељезничар из Сарајева, били су укупно 14 пута шампиони заједничке државе, прво ФНРЈ, потом СФРЈ и једне сезоне 1991/1992. у којој су играли клубови из БиХ!

КРАЈ