ПРОФЕСИОНАЛНИ комуниста и револуционар Светозар Вукмановић Темпо, одани извршитељ наредби друга Јосипа Броза Тита за узбуњивање народа на устанак у БиХ и Македонији и саветник Енвера Хоџе у Албанији, сећајући се свечаног дана формирања ФК Партизан, записао је: "Међу новим фудбалерима било је и оних који су током рата носили неке друге униформе. Прошлост, међутим, није утицала на њихову будућност. Ми смо, наравно, имали у томе знатно преимућство над осталим клубовима. Врбовали смо добре играче, давали им чинове, запошљавали их као референте у Дому Армије, додељивали станове, до којих се онда тешко долазило. Публика није свесрдно прихватила Партизан, иако је био најбољи клуб."

Ако је у оснивању ФК Црвена звезда учествовао крем тадашње Озне, коју ипак нису сви мрзели, тако су низ година у ФК Партизан креативни били генерали ЈНА. Сам маршал Јосип Броз Тито, популарни дечак са Сутле, никада се није изјашњавао да ли више воли фудбал, или ногомет, поготову чији је навијач. Па опет, јануара 1979. за време боравка и одмора на планини Тари пристао је да се први и једини пут фотографише са фудбалерима Партизана. На стадион ЈНА једино је долазио када је примао штафету младости народа и народности који би му преко ове палице честитали рођендан!

ПРВИ клупски шампионат ФНР Југославије одржан је сезоне 1946/1947. Историографија је забележила да су се из Србије такмичили клубови: ФК Црвена звезда, ФК Партизан, ФК Металац (предратни БСК), ФК Спартак из Суботице и ФК 14. октобар из Ниша.

Те фудбалске сезоне у Лиги од четрнаест клубова титулу је освојио Партизан, док је Црвена звезда заузела треће место. Одиграна је и прва дерби утакмица новоформираних клубова 5. јануара 1947. на стадиону Централног дома Југословенске армије - ЦДЈА, ,према процени извештача, пред 4.000 гледалаца. Судио је др Бранко Лалић из Београда. У протоколу са утакмице записано је да је победила Црвена звезда - 4:3, головима Јована Језеркића који је дао три и Предрага Ђајића, док су стрелци за Партизан били Предраг Ђајић - аутогол, Младен Кашанин - аутогол и Стјепан Бобек.

Црвена звезда је играла у саставу: Љубомир Ловрић, Бранко Станковић, Миомир Петровић, Предраг Ђајић, Љубомир Спајић (искључен), Младен Кашанин, Коста Томашевић, Рајко Митић, Јован Језеркић, Александар Аранђеловић, Андреја Шећеров. Тренер Светислав Глишовић.

ФК Партизан је играо у саставу: Фрањо Глазер, Мирослав Брозовић, Виргил Попеску, Златко Чајковски, Бела Палфи, Миливоје Ђурђевић, Кирил Симоновски, Првослав Михаиловић, Стјепан Бобек, Фрањо Рупник, Силвестер Шереш. Тренер Илеш Шпиц.

ТУЂМАН И БОБЕТКО НА ЧЕЛУ ПАРТИЗАНА НЕСУЂЕНИ генерал Божо Шварц тврди да хрватски генерали Јанко Бобетко и Фрањо Туђман нису чинове добили захваљујући функцијама у ФК Партизан већ су само били председници Југословенског спортског друштва Партизан, први од 1952. до 1954. и други од 1958. до 1961, а да је маршал Тито био болећив према хрватским партизанима. Последње деценије двадесетог века ова два генерала учврстила су усташку идеологију.

ИСТОРИЈА Црвене звезде и Партизана је без велике потребе и пренаглашавања толико идеализована да је требало да протекну не године, већ деценије, да би се нешто више сазнало о начину битисања тих клубова, обезбеђивању новца, купопродаји играча и центрима моћи. И на почетку и касније у новом миленијуму може се говорити о јаким покровитељима у самом врху власти који су помагали, некада и одмагали. Стереотип по коме је Звезда српски, а Партизан југословенски клуб увек је био нека врста паралеле на цивилним и војним шинама, односно опхрван државно-политичко-партијским (Звезда) и генералским везама (Партизан).

Настојање да се Звезда произведе у грађански клуб по моделу онога што је својевремено рекао моћни полицајац и идејни творац клуба Слободан Пенезић Крцун: - Волим Црвену звезду, читам "Политику" и пушим "нишку мораву" - било је симпатично, али је после оплемењено Светим Савом, војводом Живојином Мишићем, посебним српским патриотизмом са нагласком да је била и остала народни клуб.

У КЊИЗИ "Приче о фудбалу" издатој у Београду 1998. новинар и публициста Славо Стојковић пише како је један од заговорника оснивања клуба, инжењер Властимир Пурић објаснио начин ангажовања квалитетних и познатих играча: - Тачно је да сам најзаслужнији за довођење Беле Палфија и Јошке Такача. Новац сам добио од тадашњег Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију, мислим да се радило о двадесет или тридесет хиљада ондашњих динара. Много ми је помогао брат Данило (будући директор листа "Политика" и амбасадор) који је у то време био секретар Комитета, али и навијач Звезде. Део новца је обезбедила и снаја Зорица, супруга Данилова. У то време продала је кућу и то је била нека врста позајмице Звезди. Касније је новац враћен.

МАРКО Никезић, комуниста либералних стремљења, који је страдао почетком седамдесетих година у Титовим чисткама, био је секретар Градског комитета КПЈ за Београд и није претерано био заинтересован за фудбал, али је као градоначелник града помогао Црвену звезду, за прву помоћ, са пет милиона динара. Тај новац је, наводно, морао бити враћен, по речима инжењера Властимира Пурића. Ове новчане трансакције, неопходне за рад у оним условима, касније су се развиле у такозване црне фондове, а сву цену платио је творац модерне Црвене звезде др Александар Обрадовић. Свима је било опроштено, јер су се налазили на високим положајима у комунистичкој хијерархији. Доктор Обрадовић је био оптужен за прозападну варијанту, модерно названу техноменаџерство, иако се никада није бавио политичким ујдурмама. Два пута је доживотно био дисквалификован из фудбала и оба пута рехабилитован. Много година касније овај начин задуживања у читавом свету постао је синоним за опстанак клубова. У новом добу постао је јавна размена добара међу власницима мултинационалних компанија и шеицима нафтаџијама.

ПРЕМА речима Боже Шварца, пуковника, управника Дома ЈНА и једног од оснивача пливачког и хокејашког клуба Партизан, који је остао без чина генерала, јер их је било превише у Спортском друштву, како пише Славо Стојковић, фудбалски клуб није дао ни динара за играче. Звезда је плаћала у тајности. Ми смо пружали играчима друге погодности. Имали смо приступ у дипломатски магацин. Зато је играчима одговарало да у клуб дођу сами, без нарочитог мољакања или наредби. Добијали би сигурну плату као војни службеници, а уз сва остала снабдевања и решење стамбеног питања. Све је то било привлачније од Звездиног кеша иако су и они давали станове. Није тачно да фудбалери баш ништа нису радили осим што су играли. Марко Валок, Вирглил Попеску и Стјепан Бобек били су официри, Бранко Зебец у милицији, Фрањо Шоштарић портир у Дому ЈНА. За овога последњег, који је био голман, многи су тврдили да је у Дому ЈНА само палио и гасио осветљење односно сијалице!