НА ПРВОМ шампионату-турниру нове Југославије, на коме су учествовале селекције република, Војводине и екипе ЈНА, градило се братство и јединство, патриотизам према новој државној заједници проткан комунистичком визијом, у чији подухват су веровали само Срби. Нова власт се својски трудила да свету прикаже спортска достигнућа ФНРЈ, посебно фудбалска. Тако је Мирослав Креачић, високорангирани члан у комунистичкој хијерархији, задужен за спорт, уговорио репрезентативну утакмицу са селекцијом Чехословачке у Прагу. Меч је одигран 9. маја 1946, на дан савезничке победе у Европи у Другом светском рату.

Победио је тим ФНРЈ - 2:0, головима Косте Томашевића и Рајка Митића. Репрезентација те Југославије играла је у саставу: Звонко Монсидер (НК Динамо - Загреб), Бранислав Бранко Станковић (ФК Црвена звезда - Београд), Љубомир Кокеза (НК Хајдук - Сплит), Бранко Плеше (НК Динамо), Иван Хорват (НК Динамо), Кирил Симоновски (ФК Партизан - Београд), Коста Томашевић (ФК Ц. звезда), Рајко Митић (ФК Ц. звезда), Стјепан Бобек (ФК Партизан), Фране Матошић (НК Хајдук), Ратко Кацијан (НК Динамо). Састављачи тима испред ФИСАЈ били су инж. Милорад Арсенијевић и Александар Тирнанић.

ЦРВЕНА ЗВЕЗДА: За нови почетак фудбала, у новој држави, од огромног значаја било је оснивање два фудбалска колектива-клуба, прво Црвене звезде 4. марта, а потом 4. октобра 1945. Партизана. Да се уважавала историја и поштовала традиција фудбалске игре, ови клубови никада не би добили имена наредбом и потребом за ширењем комунистичке идеологије и учвршћивањем власти.

Овако, на иницијативу Главног одбора Уједињеног савеза антифашистичке омладине Србије (УСАОС), током фебруара 1945. почеле су припреме за оснивачке скупштине омладинских фискултурних друштава.

Читавом акцијом оснивања Спортског друштва Црвена звезда, посебно фудбалским клубом, руководио је Слободан Пенезић Крцун (Ужице, 2. јул 1918. - 6. новембар 1964, погинуо у саобраћајној несрећи на Ибарској магистрали), народни херој, начелник Одељења заштите народа (ОЗН), касније Управе државне безбедности (УДБ) за Србију. Снагом личног ауторитета, деловао је као саветодавни орган.

Оснивачки одбор чинили су народни хероји, носиоци споменице минулог рата, млади комунистички лавови, спортисти такозване неукаљане прошлости, Благоје Нешковић (Крагујевац, 11. фебруар 1907. - 11. новембар 1984, Београд), учесник Шпанског грађанског и Другог светског рата, касније политички деложиран, Владимир Дедијер (биограф Ј. Б. Тита), Зоран Жујовић, Душан Богдановић, Мира Петровић, Небојша Поповић, Ђорђе Паљић, Светозар Глигорић, али и они који су познавали фудбалску игру, Слободан Ћосић, Предраг Ђајић, Милован Ћирић, Љубиша Секулић и Коста Томашевић.

ПРВА УПРАВА ЦРВЕНЕ ЗВЕЗДЕ РУКОВОДСТВО новоформираног Спортског фискултурног друштва Црвена звезда радило је у саставу: Ђорђе Паљић, председник, Слободан Ћосић и Зоран Жујовић, потпредседници, Љубиша Секулић, секретар, Предраг Ђајић (Сарајево, 1. мај 1922. - 13. мај 1979, пол. Warszawa), економ, и Коста Томашевић (Бановци, код Старе Пазове, 25. јул 1923. - 13. март 1976, Београд), вођа фудбалске секције.

ОСНИВАЧИ фудбалског клуба били су на тешким мукама. Први камен спотицања био је како дати име друштву-клубу а да буде у духу новог победничког времена: Младост, Ударник, Торпедо, Динамо, Локомотива. Одмах се одустало од имена Плава звезда, јер се присутнима учинило реакционарно и подсећало на срушену монархију. Велики фудбалски зналац и генијални организатор таквих прилика Слободан Ћосић (Београд, 13. март 1920. - 20. април 1995, Melbouurne, Australia) кандидовао је једноставно име - Звезда. Кад је Звезда, онда нека буде црвена, храбро га је допунио Зоран Жујовић (Београд, 1924-1988, Пула - СР Хрватска).

Полемика је постојала и око боје дресова. Првобитно су превладале три боје, црвена, плава и бела, с петокраком звездом на црвеној подлози. Неко међу овим мудрацима је приметио да су то боје заставе Републике Србије и да није лепо, а још је и опасно - реакционарно, да клуб због тога добије префикис - српски. Противника је било и за идеју да дресови буду само црвено-бели. Забога, биле су то боје СК 1913, клуба из времена окупационе владе Милана Недића (Београд, 2. септембар 1877. - 4. фебруар 1946), квислиншког генерала. На крају су присутни, акламацијом, ипак прихватили црвено-белу боју дресова, иако је већина играча потекла из БСК-а, а мање из СК 1913. Али ФК Црвена звезда, односно фудбалери, дресове црвено-беле боје почели су да носи тек 1950. године.

Током многих периода, од оснивања, истакнути председници ФК Црвене звезде бирани су углавном из редова високопозиционираних полицијских кругова, попут Ђорђа Паљића, Николе Бугарчића (Београд, 25. фебруар 1921. - 11. фебруар 2010, председник 1968-1977) и Милорада Мите Кукића (председник 1977-1980). Тако је ФК Црвена звезда годинама (не)оправдано називан полицијским клубом. Уласком у трећи миленијум и распадом СФРЈ јавио се такозвани глас народа, навијача који су клубу уделили толико жељени префикс - српски, што су подржали ревносни медији, увек блиски победницима.

Фудбалски клуб Црвена звезда прву титулу шампиона државе освојио је у петој сезони од оснивања, 1951. у лиги са дванаест клубова, са истим бројем бодова - 35, колико је сакупио и хрватски НК Динамо из Загреба. У шампионској сезони играли су: голмани Љубомир Ловрић и Срђан Мркушић, те играчи: Димитрије Тадић, Иван Звекановић, Бела Палфи, Предраг Ђајић, Миливоје Ђурђевић, Тихомир Огњанов, Рајко Митић, Коста Томашевић, Синиша Златковић, Бранислав Бане Вукосављевић, Бранислав Бранко Станковић, Јован Језеркић, Бранко Нешовић, Милорад Дискић, Павле Радић, Тодор Живановић, Боривоје Костић. Тренер Жарко Михајловић (1920-1986), вољом комунистичких вођа у клубу, преузео је пред крај првенства тим који је стварао генијални тренер Љубиша Броћић. Огромне заслуге у том периоду припадају и техничком руководиоцу Севетозару Кики Поповићу.

Партизановац Коча Поповић

ПАРТИЗАН: Славодобитна Југословенска армија је у стопу следила српску полицију: још се нису охладиле цеви победоносно завршеног рата, а млади војници су своје униформе заменили тренеркама и спортским дресовима. При Централном дому Југословенске армије у Београду основана је 4. октобра 1945. фудбалска секција у чијем саставу је било 18 фудбалера, пише у историјату о настанку ФК Партизан.

Оснивање Фудбалског клуба Партизан било је по угледу на Централни спорт клуб армије - ЦСКА из Совјетског Савеза. Константин Коча Поповић (Београд, 14. март 1908. - 20. октобар 1992), ратни командант, учесник грађанског рата у Шпанији, резервни генерал--пуковник ЈНА, министар иностраних послова ФНРЈ, син београдске имућне трговачке породице цинцарског порекла, и несуђени дипломац на Сорбони (фра. Sorbonne), овако је записао како је донета одлука о оснивању клуба: "Већина нас, младих генерала, која је играла и волела футбал, окупила се и договорила да оснујемо клуб. Око имена није било натезања, били смо партизани, било је најправедније да се наш клуб зове Партизан."

На самом скупу неформално је председавао Светозар Вукмановић Темпо, а били су присутни још генерал Отмар Креачић, Вујица Гајиновић, Мијалко Тодоровић Плави (1913-1999), народни херој, и Ратко Вујовић (1916-1977), генерал и народни херој, који је изабран за првог председника.