У ЗНАМЕНИТОМ "Дневнику", књизи својих сећања, писао је Владимир Дедијер (Београд, 4. фебруар 1914. - 30. новембар 1990, Бостон - САД), комуниста, партизан, историчар, академик, притајени дисидент, биограф Ј. Б. Тита: "У пролеће 1942. на слободној територији одржана је Фочанска олимпијада. Такорећи, футбал су играли чланови Врховног штаба, али и остали партизани, међу којима Иво Лола Рибар (Загреб, 1916-1943, Гламочко поље, БиХ), Арсо Јовановић, начелник Врховног штаба, чак и ја. Партизани су тако пред носом непријатеља играли футбал! Та прва утакмица одиграна је 19. априла 1942. између београдског и црногорског батаљона Прве пролетерске бригаде - 2:0."

Владимир Дедијер је играо на месту десне полутке, будући генерал и комунистички дипломата Владимир Велебит (19. август 1907. - 29. август 2004) био је центархалф, а Душан Кораћ (7. јануар 1920. - 13. март 1998), будући генерал и доживотни председник Тениског савеза Југославије, судио је на мечу. Одиграно је још утакмица, а на једној је тим Ваљеваца (партизани из Ваљева) победио селекцију Врховног штаба - 6:3. Центархалф Владимир Велебит је у својој исповести сликовито описао тај важан догађај: "Зеленило, брежуљци у цвету, а на вишим врховима још снег. Окупило се народа. Веселе се. Кад Штаб игра, није ситуација тешка! Мртви уморни дошли смо до Хотела."

У СВОМ "Дневнику", под датумом 26. април 1942, Дедијер је забележио: "У сврху подизања морала, приредили смо данас другу футбалску утакмицу с Ваљевцима. Још пре подне Зоран Жујовић (будући новинар 'Политике') и ја, с четом пионира, направили смо стативе на игралишту и набавили футбал. Било је много публике. Генерал Кораћ је касније посведочио да је утакмицу пратио врховни командант Ј. Б. Тито са фотоапаратом. Сликао је, али том доказу касније се изгубио траг! Прича се да су се играчи жалили Титу на судију Кораћа и да је он одговорио да ту ништа не може да помогне, јер је судац неприкосновен".

АРСА ЈОВАНОВИЋ НАЈБОЉИ ФУДБАЛЕР ИЗ РАТНИХ дневника може се прочитати да је Тито забранио генералу Арси Јовановићу (24. март 1907. - 12. август 1948), по мишљењу многих, најбољем фудбалеру међу партизанима, да игра фудбал јер је раније тешко повређен на једној од "дивљих" партизанских утакмица, што је могло да има озбиљне последице по њега, односно на његове обавезе које је имао као начелник Врховног штаба.

ФОЧАНСКА олимпијада биће после завршетка рата веома популарна међу младим школарцима. Одржавана је сваке четврте године на тромеђи република Србије, Црне Горе и БиХ, као и на граници република Хрватске и Словеније. Све под грандиозном идеологијом чувања братства и јединства народа и народности, државе великог вође Јосипа Броза Тита, у детињству познатог као дечак са реке Сутле, за кога су његови савременици, могуће и неистомишљеници, тврдили да је изварао мајку Марију у колевци када је још био дете! Наводно, није био заинтересован за просту дечју игру с лоптом. Кажу да је био одличан ловац! Ловио је, обично, пуха, а када би несрећна животиња спасла главу грабећи кроз кућни олук, био би бесан!

Mного касније храбро се огласио Антоније Исаковић (Рача крај Крагујевца, 6. новембар 1923. - 13. јануар 2002, Београд), ратни партизански мајор, књижевник и академик. У беседи, маја 2000. за магазин "Профил" каже: "Игмански марш, на тридесет испод нуле, био је фикција, јер није било никаквих борби с непријатељем. Стигли смо у Фочу са промрзлинама на ногама и рукама и многи су морали одмах под нож. Дочекао нас је Тито, са оном његовом шубарицом на глави. `Здраво другови`, рекао је и извадио кутију са цигаретама. Био је то неки `Ибар` у сто комада. Узимали смо, и ко пуши и ко не пуши. Он је у Фочу стигао неким само њему знаним заобилазним путем. А онда је наредио да се одржи та олимпијада и игра футбал без нас који смо се од смрзотина спасли."

Да је живео у временима Ханибала Барке (око 247-183 пре н. е.), књижевник Антоније Исаковић вероватно би се питао зашто су Картагињани преко Алпа са слоновима ишли да освоје Римско царство!?

КАКО победник традиционално носи све, исто се догодило и фудбалу - добио је нове господаре. У тек ослобођеном Београду 20. октобра 1944, док је отваран убитачни Сремски фронт за Србе, по изричитој заповести дечака са Сутле, знаног као Јосип Броз Тито, на Стадиону "Авала" већ бившег СК Југославија, за време окупације СК 1913, одиграна је 19. новембра 1944. утакмица пред 8.000 гледалаца (извор, билтен "Народни фронт"), између војника и официра-натуршчика Народноослободилачке војске - НОВ. Састали су се тимови Антифашистичке омладине Београда и Прве пролетерске дивизије. Победио је састав нешто старије омладине - 4:3, за који су наступали: Северин Бијелић, Бранислав Бранко Станковић, Александар Стојаковић, Танасије Мијатовић, Миладин Поповић, Предраг Ђајић, Момчило Шапинац, Миле Стокић, Душан Тодоровић, Славољуб Стефановић, Александар Белојевић.

УБРЗО, протагонисти ове утакмице били су промовисани у важне личности КПЈ, генерале армије, агенте Озне, док су се прави спортисти заиста озбиљно бавили фудбалом. То је био фудбал за народне масе, да што пре забораве ратне страхоте, али да буду спремни и за оно што ће тек да има се догоди.

У својој луцидности, маршал Ј. Б. Тито најбоље је од свих схватио важност фудбалске (ногометне) игре. Сплитски Хајдук прогласио је тимом Народноослободилачке војске Југославије - НОВЈ, чија је екипа искључиво играла против енглеских селекција. На неки начин, било је то прво удварање Западу. Касније, 1961, настао је надалеко чувени Покрет несврстаних, организација држава чија је идеја водиља, наводно, била да се спасу беде, глади, куге и шуге, а да притом не припадају атомским силама, оличеним у САД и СССР.

ПО УГЛЕДУ на предратни Соко, победници су основали 7. маја 1945. Фискултурни одбор Југославије - ФОЈ, а већ 15. децембра исте године добио је ново и атрактивније име, Фискултурни савез Југославије - ФИСАЈ. Нови савез је, уместо оног проскрибованог, од 3. до 9. септембра 1945. по једноструком куп-систему организовао Први шампионат нове Југославије у фудбалу на коме су учествовале екипе федералних јединица Србије, Хрватске, Македоније, Црне Горе и Словеније, као и Босне и Херцеговине, осмишљених 29. новембра 1943. у месту Јајцу. За тај турнир пријављени су и селекција Аутономне Покрајине Војводине и тим Југословенске армије - ЈА.

Под тренерском палицом Светислава Глишовића, бившег истакнутог фудбалера и предратног репрезентативца БСК-а, тим Србије је победио селекције: Црну Гору - 2:1, у полуфиналу селекцију Хрватске - 3:1 и у финалу тим ЈА - 1:0, и тако постао први шампион Федеративне Народне Републике Југославије. Тим Републике Србије играо је у саставу: Срђан Мркушић, Љубиша Филиповић, Миомир Петровић, Радомир Крстић, Миливоје Ђурђевић, Миодраг Јовановић, Ратко Панић, Коста Томашевић, Јован Језеркић, Милован Ћирић, Ђуро Хорватиновић.


СУТРА: ОСНИВАЊЕ ЦРВЕНЕ ЗВЕЗДЕ И ПАРТИЗАНА