ЗБОГ изградње Техничког факултета, Универзитетске библиотеке и Државног архива, 1926. године, на простору где се налазио стадион "Тркалиште", СК Југославија добио је земљиште на коме је 1963. обновљен и дограђен Стадион ФК Црвена звезда, касније назван сурогат именом "Маракана", јер је стадион са истим именом већ постојао у Бразилу. Само годину дана касније, 1927, морао је да се исели са свог игралишта и БСК који се доселио на место где се од 1948. налази Стадион ФК Партизан, нешто касније назван ЈНА. Тако су на Топчидерском брду поново били суседи и вечити ривали.

На Ускрс 1941. краљ Петар Други Карађорђевић (Београд, 6. октобар 1923. - 3. новембар 1970, Денвер, САД) требало је да свечано отвори Стадион СК Југославија. Али, овај важан фудбалски догађај је изостао, јер је у Београду била немачка војска, а младо височанство у емиграцији у Лондону!

ИЗБИЈАЊЕ рата зауставило је реализацију плана да престоница Краљевине Југославије добије спортски комплекс олимпијских размера. То је био огроман подухват и вероватно није случајно што је пре него што се упустио у његову изградњу СК Југославија покушао да за председника изабере првог министра Владе др Милана Стојадиновића (Чачак, 4. август 1888. - 24. октобар 1961, Буеној Ајрес), политичара и финансијског експерта огромних могућности, али је овај одбио такву почаст. Када је др Стојадиновић удаљен с власти, клубу у успону, мислило се, добро би дошао и председник београдске општине, индустријалац Влада Илић (Власотинце, 7. март 1882. - 3. август 1952, Београд), али је он одбио место првог човека клуба. Постао је само почасни члан. Овај потез имао је резон, јер ондашњи и сви каснији политичари, футдбалски необразовани моћници, увек су имали неутољиву жељу да се уз помоћ спорта и спортиста допадну народу, будућим гласачима на важним изборима. Од тога доба ништа се није променило ни у новом миленијуму. За председника тадашњег града Београда, господина Владу Илића, сигурно да није важило такво правило, јер је за фудбал и његову надградњу издвајао лични новац. Доласком комунистичке клике на власт живот је окончао у кућном притвору, готово у беди.

У ЛИСТУ "Политика" од 12. маја 1940. пише: "На последњој седници већа Градског Поглаварства одобрено је СК Југославија да може задужити општинско земљиште на коме се налази њено игралиште у висини од једног милиона динара. Истовремено је Веће одобрило продужење закупа игралишта још за тридесет година.

"ТАПКАЛИ" КАРТЕ И ЗА ВРЕМЕ РАТА ДЕРБИ су најчешће играли најбољи, БСК и СК 1913. На утакмици одиграној 16. новембра 1943, на стадиону преименованог СК Југославија, продато је 15.000 улазница и остварен приход 763.100 динара. Стадион је био испуњен до последњег места. Неколико хиљада навијача остало је испред капија, а улазнице су продаване по цени од десет динара. На црној берзи, у модерној верзији код тапкароша, коштале су и за то доба невероватних сто динара.

Овим је решено једно крупно питање београдске Југославије. Још прошле године Југославија је добила од општине велико земљиште ради проширења свог досадашњег терена и грађења спортских клупских објеката. 'Црвени' су створили петогодишњи план за радове, али како се у данашњим приликама мора бити опрезан, они су одлучили да по плану изведу ове и идуће године само најхитније радове: проширење фудбалског стадиона и грађење новог игралишта за мање утакмице и тренинге."

Ново, проширено земљиште имало је 65.429 квадратних метара и пружало се дуж Бањичког венца до Аутокоманде. Главни стадион требало је да прима 30.000 гледалаца, а трибине су биле предвиђене за све пратеће објекте. Аутор пројекта био је Драган Гудовић (1904-1989, Београд), архитекта у Министарству грађевине и члан управе клуба. После априлског рата 1941. и великог разарања, Стадион СК Југославија поправљен је, након чега су га Немци прогласили за спортски стадион одбрамбених снага Вермахта (нем. Wehrmacht sport plаce). Одмах након завршетка рата, како то обично бива, нове власти узурпирале су игралишта-стадионе, БСК-а и СК Југославија и у победничкој еуфорији основали нове клубове са идеолошким мотивима, симболима и именима. Плаћени закуп СК Југославија на тридесет година више није био валидан, сматрали су победници.

ДУГО су владале заблуде да се током Другог светског рата на територији окупиране Краљевине Југославије није играо озбиљан фудбал. Наводно, то није било могуће, јер су чланови СКОЈ-а (комунистичка омладина), посебно у Београду, били активни у борби против окупатора. На територији главног града, у периоду 1942-1944, игране су, кад је то могло, редовне утакмице. Прву су, ревијално-пријатељску, већ 1941. и после окупације, одиграли БСК и СК Југославија, пре него што је променио име у СК 1913 - 2:2. Формирана је Прва лига са десет клубова коју су чинили: СК 1913, БСК, Витез, БАСК, Митић, ЧСК, Јединство, Слога, Обилић и Балкан. Остали, а било је још тридесет клубова, сврстани су у три разреда: први, други и трећи. Просек гледалаца био је изванредан - 1.700, по мечу, као и просек 3,80 постигнутих голова по утакмици. У Војводини се за време окупације нормално играо фудбал, само што је Банат био везан за Србију, док је Срем припадао такозваној Независној Држави Хрватској (први пут у историји држава (!), али и под протекторатом Трећег рајха), а Бачка Мађарској.

Београдски клубови, најчешће БСК, СК 1913, Витез и БАСК, редовно су гостовали у унутрашњости Србије. Такви мечеви су изазивали велико интересовање љубитеља фудбала у Крагујевцу, Ваљеву, Крушевцу, Шапцу, Јагодини, Краљеву, Нишу, Чачку, Пожаревцу, Зајечару. На појединим утакмицама често је било и по пет хиљада гледалаца. Посебно се активно играло у Банату. Најактивнији клубови су били из Бечеја, Кикинде, Панчева и Великог Бечкерека (Петровград, стари назив), касније названог, по комунистичком хероју Жарку Зрењанину.

ВЕЛИКА фудбалска имена наступала су током немачке окупације. Предратна звезда и послератни селектор Александар Тирнанић играо је за тим Електричне централе, у Лиги такозваног првог разреда, јер је морао да прехрани породицу. Већ времешном и популарном Тиркету новинари нису опраштали слабије игре, па су га без трунке поштовања, за раније заслуге, критиковали.

За БСК, у време четворогодишње окупације, играло је највише будућих репрезентативаца нове комунистичке Југославије као, на пример, Срђан Мркушић, Бранко Станковић, Коста Томашевић, Рајко Митић, док су Љубомир Ловрић, Александар Атанацковић и Предраг Ђајић наступали за СК 1913, наследника СК Велика Србија и СК Југославија.

- Никада и ником се нисам правдао зашто сам за време квислиншке НДХ-а играо ногомет у загребачком Грађанском. Имао сам само седамнаест година кад су ме учланили у домобране. Најтачније је да ме је ова игра спасла да не будем регрутован у Усташку бојну, код Анте Павелића. У Београду сам се оженио Олгом, кћерком познатог карађорђевићевачког генерала Радивоја Јанковића, познатог као један од потписника капитулације с Немачком, после чега је овај допао у четворогодишње заробљеништво - рекао је Стјепан Бобек, легендарни фудбалер и репрезентативац ФК Партизан, у разговору, 25. децембра 2003, за Београдски недељник НИН.



СУТРА:СРБИЈА ПРВАК НОВЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ