ВИЗИОНАР: Ратне страхоте, условно речено, често знају да допринесу некаквим будућим животним опредељењима. Дакле, када је Аустро-Угарска царевина напала Краљевину Србију, Михаило Андрејевић је имао шеснаест година. Заједно са својим другом, фудбалером Андрејом Којићем, јавио се у добровољце. Нажалост, заробљен је и депортован у Бугарску. У мемоарима "Дуго путовање кроз фудбал и медицину" описао је то време:

"Александровска болница се налазила на периферији Софије, а око ње су биле пољане. Једнога дана приметио сам да на оближњој пољани бугарски младићи, који су носили гимназијске униформе, играју футбал. И не лези враже, у једном тренутку лопта је прескочила болничку ограду и упала у двориште. Ја сам био близу лопте и, пошто сам добро играо футбал, а био сам га се ужелео, притрчим лопти и снажним шутом вратим је младићима. Нешто касније дошли су код управника болнице, бугарског лекара, и замолили су га да им покаже ко је шутнуо лопту из дворишта. Пронашли су ме, и тако се остварила моја прва веза с бугарским играчима футбала. Тако је почело моје гостовање и играње у софијским футбалским клубовима. У оно време у Софији су постојала три футбалска клуба: Славија, Левски и ФК 13. Најјачи је био тим Славије. По завршетку рата постао сам почасни члан овог клуба."

МИХАИЛО Андрејевић је играо и за један међународни тим састављен од припадника војних мисија у Софији. Навијачи, којима се очигледно допао, гласно су га бодрили: "Напред, Српчето!" По завршетку велике матуре, пут га је одвео у Беч, на студије медицине.

"У Аустрији сам показао велико интересовање за футбал, па сам се пријавио у тамошњи Винершпорт клуб (нем. SC Winersport club). Иако сам важио за доброг играча, моје футбалско знање није могло да досегне висок ниво тадашњег бечког футбала. У Бечу је исхрана била врло слаба, јер су владале тешке послератне прилике и недостајале су намирнице. То сам добро осећао и нисам могао да издржим као футбалер тако велике физичке напоре, а и због већег ангажовања да завршим студије.

"С временом сам био приморан да прекинем играње футбала, али сам зато пријавио испит за футбалског судију."

ЗЛАТНИ ОРДЕН ФИФА БЕСПРЕКОРАН у свим сегментима живота и посебно посвећен фудбалу, др Михаило Андрејевић је, крајем шездесетих година 20. века, Такмичарској комисији ФИФА предложио могућност замене два играча током утакмице, што је усвојено и почело да се примењује од 1970. на Шампионату у Мексику. ФИФА је 1984. свом беспрекорном члану доделила престижни Златни орден.

Тако се завршила играчка каријера Михаила Андрејевића, а почела судијска и, нарочито, дипломатска. Са дипломом доктора медицине није се растављао од фудбалске игре. Младалачка љубав и почеци у београдском клубу Српски мач, а потом и БСК-у, настављени су тамо где је стао. СУДБИНА га је 1928. у Паризу, за време специјализације медицине, спојила са Жилом Римеом (Jules Rimet), тада већ уваженим председником ФИФА.

"Наше познанство и каснији разговори су ме уверили да је Шампионат света у футбалу већ готова ствар. Ми смо тек стварали клубове и репрезентацију, али сам Југославију видео на једном таквом турниру. Проблем са хрватским клубовима је био на видику. Никада нисам мога да верујем да такви хохштаплери могу да постоје у спорту."

Репрезентација Краљевине Југославије је 1930, ипак, учествовала на Шампионату у Уругвају. Изузетно активан у организацији, др Михаило Андрејевић Андрејка, велики визионар српског фудбала, изабран је 1932. за члана Надзорног одбора ФИФА, а од 1936. постао је председник арбитражне и медицинске комисије.

НА КОНГРЕСУ 1938. у Паризу постао је члан Извршног комитета ФИФА, у којем је остао до краја живота, додуше последњих година као почасни члан. Говорио је седам језика - немачки, енглески, француски, руски, италијански, шпански и бугарски. Професор др Михаило Андрејевић оставио је квалитетне трагове у својој, правој професији, медицини. Написао је пет књига и 180 научних радова. На прагу Другог светског рата, 1939. изабран је за председника Футбалског савеза Краљевине Југославије. Професор Медицинског факултета у Београду (1953-1969) др Михаило Андрејевић био је 1961. кандидат за председника ФИФА. Изборну трку је изгубио од Стенлија Роуса (Stanley Rous), слаткоречивог и моћног Енглеза, сумњивог велшког порекла!

АМАРКОРД: "За све што сам постигао у животу могу да захвалим фудбалу, преданости послу, поштењу и молитвама Богу. Тек кад сам упознао Библију нашао сам одговоре на сва питања која сам себи постављао. Тада сам упознао Бога" - речи су фудбалског тренера светског гласа Љубише Броћића, заборављеног у земљи рођења Србији. Многи који су нешто научили од фудбалског посла, од Србије и Европе до Јужне Америке, Африке, Блиског истока, Аустралије и Новог Зеланда, треба да захвале Љубиши Броћићу, рођеном 31. октобра 1913. у Гучи, атару Драгачевском. Почео је да игра у београдском СК Ускок, а од 1936, за време озбиљне каријере, одиграо је две стотине утакмица у предратном београдском СК Југославија, а током окупације за исти клуб промењеног имена СК 1913, као центархалф, високог раста, врло борбен и посебно јак у скоку. БРОЧИЋ је био један од твораца ФК Црвена звезда, али је врло брзо после Другог светског рата послат у Албанију (!) као техничка помоћ и наставник физичког васпитања. Са селекцијом те земље 1946. освојио је Балкански куп и пласирао се испред офанзивних комунистичких фудбалских тимова нове Југославије, Бугарске и Румуније. Вратио се и две године тренирао Црвену звезду. Затим је био тренер репрезентације на Шампионату света 1950. у Бразилу. По повратку, оптужен је за слободно понашање играча у Рио де Жанеиру, али и због наводне везе с четничком емиграцијом. Ова друга оптужба је била посебно тешка! У тим вуненим временима морао је да оде на саслушање код, тада, фудбалских и политичких моћника Мике Трипала, председника Централног комитета Народне омладине Југославије, и Вељка Зековића, народног хероја и генералног секретара Савезне владе. Како се из свега извукао, није познато, јер је после тога 1953. напустио Београд, кратко је тренирао новосадску Војводину, преселио се у Словенију и тренирао НК Одред, будућу Олимпију.

ЧЕКАО је само, чини се, прилику да емигрира, што је учинио преко Љубљане - правац у Минхен. Недокучиво је како је 1954. стигао у Египат. Тек, годину дана доцније са репрезентацијом ове земље освојио је златну медаљу на Медитеранским играма. Преселио се у то доба атрактивни Бејрут, па у ПСВ Ајндховен (PSV Eindhoven) у Холандију.Тренирао је Барселону (Club de Futebol Barcelona) са којом је 1959/1960. освојио шампионат и клубу омогућио прво учешће у Купу европских првака. На позив Ђанија Ањелија (Gianni Agnelli), власника аутомобилске корпорације FIAT, постао је тренер Јувентуса у поодмаклим година и наступио у финалу Купа шампиона 1973. у Београду против холандског Ајакса (AFC Ajax). У међувремену је постао евангелиста и редован члан те цркве. Тих и ненаметљив, вратио се преко Дунава у приградско насеље Овчу, крај Београда, и уточиште пронашао у Дому за стара лица, који је подигао од сопственог новца. За градњу Храма Светог Саве на Врачару такође је приложио извесну суму новца, а онда је 13. августа 1995. окончао амаркорд.



СУТРА: ВЕЛИКА ИМЕНА ИГРАЈУ ПРЕД ОКУПАТОРОМ