ЛЕГЕНДА: Прве фудбалске кораке Благоје Марјановић начинио је у малом палилулском клубу необичног имена СК Бачка, једно краће, омладинско време у СК Југославија, па готово деценију и по играч БСК-а, са четири титуле државног шампиона, три пута лигашки стрелац, сa 57 утакмица одиграних у дресу Краљевине Југославије и 36 постигнутих голова.

Сви су га знали и сви су га звали једино надимком Моша. Био је симбол за врхунско фудбалско мајсторство, за голове који су остајали у успоменама и дуго описивани, уз разна поређења, чак и изван фудбала. Необичан надимак добио је од свог стрица, коме је приликом сваке посете тражио динар, због чега га је овај назвао типичним јеврејским именом - Моша!

НА врхунцу каријере добијао је више позива професионалних клубова из Аустрије и Француске, где се добро плаћало фудбалско знање. Одолео је сваком искушењу иако је фудбал у Краљевини Југославији био аматерски спорт. Играчи су примали добар џепарац и није била тајна да је Моша, у то доба, био најбоље плаћени фудбалер. Али и то је било скромно за играча таквог формата. Вечито гладна сензација, чаршија је прогласила Мошу Марјановића првим професионалцем само зато што је био редован гост у кафанама код Милановића и Гајера. И онда су почела говоркања, рекла-казала, чега српски фудбал никада није био лишен.

У Београду су фудбалери Мошиног времена и угледа били радо виђени, поштовани и примани на журкама где су се склапала познанства, од којих су нека била крунисана браком. Моша је био из неке друге приче. Са будућом супругом Планинком упознао се у возу на релацији Сплит - Београд. Тај сусрет је открио наклоност младе Сплићанке, која га је као навијачица билих (НК Хајдук) видела на терену.

ПОРОДИЦА Мите Марјановића, београдског шпедитера, скромна по имању, била је богата децом, а од њих осморо - шест синова. Никола звани Грба био је најстарији, такође, фудбалер и репрезентативац. На утакмици (30. априла 1933) у Београду против Шпаније - 1:1 играо је у тандему с Мошом и припремио прилику брату да савлада великог голмана Рикарда Замору. Фудбал је играо и Драгомир Драги, најмлађи од браће Марјановић, у ФК Партизан. Брат Љуба погинуо је на Сремском фронту, а Моша је за њега знао да каже да је био највећи таленат од свих.

И док су многи избегли ратне страхоте, и за време окупације играли фудбал, Благоје Моша Марјановић је овај део живота провео у заробљеништву у логору Фирстенберг југоисточно од Берлина. У простору између бодљикавих жица успевао је да обуче француску униформу и игра утакмице за њихов заробљенички тим.

ЖИВЕО је за фудбал и за голове. Вратио се у отаџбину, одмах по завршетку рата, путујући на сеоским таљигама, али више ништа није било исто. Нова власт га је користила само кад је хтела и у пропагандне сврхе. После рата писала се нова фудбалска историја, а Моша није добио место које је, по свему, заслужио. Тренирао је нови нараштај фудбалера и ништа више од тога. Једно време провео је као тренер у Италији у клубовима Торино (AC Torino) и Катанија (AC Catania). Спремао се да преузме екипу Стандарда (R Standard de Lige) 1962. у Белгији кад је доживео мождани удар. Изгубио је моћ говора, тешко се кретао. Остале су успомене које није желео да записује. По многим показатељима, сматра се једним од најбољих српских фудбалера свих времена!

ДОКТОР: Прича о Милутину Ивковићу у времену новог, компјутеризованог доба, много гротескно звучи: Неверовтно би било да озбиљан фудбал игра рецимо, лекар, инжењер, правник, архитекта, економиста. Вечита тврдња да је фудбал игра сиротиње - није тачна. Није тачно и да не играју школовани већ они којима је учење последња рупа на свирали. А све захваљујући родитељима жељним да преко деце што пре стекну богатство.

Такво погрешно тумачење, да фудбал и књига не иду руку под руку, оповргао је давних година прошлог века Милутин Ивковић (3. март 1906 - 23. мај 1943. Београд) познатији по надимку Милутинац. Озбиљним фудбалом бавио се одмах после Првог светског рата, упоредо студирао медицину и у 28. години успешно дипломирао, убрзо и специјализирао дерматологију. У међувремену, играо је за репрезентацију Краљевине Југославије, посебно био њен важан члан на Шампионату у Монтевидеу и играо квалификационе утакмице за наредни 1934. у Италији. Изузетно вредан, ускладио би све обавезе, и фудбалске и озбиљно учење.

ОДРАСТАО је у родољубивој, чиновничкој породици. По мајци Мили, унук српског војсковође и војводе Радомира Путника (Београд, 1847 -1917, Ница), начелника Генералштаба и министра војног, учесника српско-турских ратова 1876, балканских 1912. и 1913, Првог светског 1914. и предводника низа победничких битака: Брегалничке, Битољске, Церске, Колубарске, Кумановске.

Доктор Милутин Ивковић није спадао у сиромашне дечаке и фудбал је играо јер је знао добро да барата лоптом. Противљење родитеља и прича о изгубљеном времену нису могли да утичу на његов избор. И школа и фудбал! Почео је у СК Југославија, где је првотимац био од 1922. до 1929. и одиграо, за то доба, огромних 235 утакмица, само на једној позицији, десног бека. Атлетском појавом, срчаном и увек коректном игром освајао је симпатије свих љубитеља фудбала. Због принципијелних неслагања са неким од чланова клуба, уочи Светског шампионата у Уругвају прешао је у клуб Соко да би каријеру завршио у истом, са промењеним именом - БАСК. Играо је фудбал и у време када је отворио приватну ординацију, као и неколико утакмица за клуб СК Жупа из Александровца, месту познатог виногорја, где је извесно време провео на стажу.

УОЧИ и током Другог светског рата био је симпатизер оних снага које ће касније одједном постати главни непријатељи немачког окупатора. У ствари, Милутин Ивковић је више био лево оријентисан, а мање човек комунистичке идеологије, за шта су га неки осуђивали, а други, пристигли у главни град превише својатали. Приликом прославе 40-годишњице клуба Соко-БАСК, на молбу другара фудбалера, 6. маја 1943. одиграо је последњу утакмицу, а онда га је Гестапо (нем. Geheime Staatspolizei - немачка тајна полиција) 22. маја ухапсио и већ следећег дана спровео у Јајинце где је стрељан. Једна улица поред некадашњег игралишта СК Југославија, нововременског ФК Црвена звезда - "Рајко Митић", носи име др Милутина Ивковића, док се бронзано попрсје налази изнад западне трибине стадиона ФК Партизан.


ОДГОВОРАН, ЕМОТИВАН И ЛУКАВ

ПЕДАНТНИ хроничари су записали да је Моша Марјановић био осредњег раста, али чврст и жилав, брз и продоран, одличан техничар, скоро насртљив, чим се укаже и најмања прилика, тресао је противничке мреже и левом и десном ногом, а изванредно је шутирао главом. Робовао је лопти, а она га је слушала понекад тек толико да се прекотрља преко линије гола, ужасно спора, али недостижно далека за противничког голмана. Они који су се разумели у фудбалску игру говорили су још да је био одговоран, наглашено емотиван, али и лукав, с урођеним њухом за гол.


СУТРА: ПУТОВАЊЕ КРОЗ ФУДБАЛ И МЕДИЦИНУ