ПРЕЛАСЦИ фудбалера-играча у противнички табор и у тим временима нису били непознаница. Додуше, не као много деценија касније, где је новац био најважнија ставка уговора. Ти трансфери обично су имали емотивну подлогу. Можда и због лакшег и бољег посла (радног места), али и због породичних услуга. Наравно да је прелазак у клуб главног конкурента изазивао буру међу навијачима, подстакнутим гомилом кафанских прича. Није било новинара, тог времена, чија је машта могла да произведе толико ексклузивних текстова. Једно је било сигурно: новинарство је била озбиљна професија!

У књизи "1.000 голова Моше Марјановића", објављеној 1936, новинар "Политике" Љубомир Љубиша Вукадиновић је записао казивања тада већ славног фудбалера. Моша је овако описао како је са својим старијим братом Николом отишао у СК Југославија:

"Био је то врло свечан дан за мог брата и мене. Обукли смо празнично одело и добро се измили. Још се сећам како је мама направила зачуђено лице видећи нас како се, голи до паса, поливамо водом. Било је то заиста велико изненађење за њу. Испеглани и бели као штиркана марамица појавили смо се на игралишту. Раденко Митровић, вођа подмлатка Југославије, дошао је тек после једног сата. Погледао нас је све строго и одржао лекцију како треба да се понашамо као чланови Југославије, а затим нам саопштио да је од нових чланова формиран трећи тим подмлатка. Недељу дана доцније добили смо од клуба кратке гаће и црвене јегерке."

БРАЋА Марјановић су привукла пажњу и оснивача СК Југославија, инжењера Данила Даче Стојановића.

"Једнога дана, чувар игралишта позвао је Николу и мене на страну и рекао нам да нас тражи чика Дача. Отишли смо к њему на трибину, где нас је чика Дача похвалио и помиловао по коси. Рекао је да је врло задовољан и да смо нас двојица талентовани мали футбалери. Заслужили сте да добијете футбалске ципеле! Обећао нам је чика Дача диван поклон. И збиља, свега неколико дана доцније, добили смо Никола и ја нове футбалске ципеле, али оне праве, с крампонима и дебелом капом. Мојој радости није било краја. Љуљао сам ципеле у наручју и стално их чистио и мазио. Чим би пала киша играо сам бос, само да их не упрљам. Носио сам их сваки пут кући, па увече, кад сви полежу, навукао футбалске ципеле и шетао по соби, окретао се на прстима и уживао. Био сам заиста поносан, као паун."

Никола Марјановић је брзо напустио СК Југославију, јер га капитен првог подмлатка Петар Њемец није стављао у тим. Отишао је у супарнички БСК. Позвао је, као старији брат и Мошу, али он је остао, навијао је за Југославију.

Благоје Моша Марјановић је ипак дошао у БСК: "И мени је дошао црни петак. На моје велико изненађење Њемец ме није ставио у тим, иако је заиста требало да он испадне пре мене, јер ја сам био бољи играч од њега. Мислио сам, зашто бих се мучио, стално стрепео да ме отац излупа, кад тамо у клубу нико не води рачуна о мени. После једног тренинга бацио сам футбалске ципеле и више нисам долазио на игралиште. Тако сам крајем 1925. у својој 18. години постао члан БСК."

АЛЕКСАНДАР Тирнанић, три године млађи од Моше, није губио време. Тирке, како су га из милоште звале комшије, после само недељу дана из СК Југославија је отишао у БСК. Разлог, зато што код црвених није било копачки за њега, а код плавих јесте. И тако се СК Југославија олако лишио двојице играча који су касније постали легенде вечитог ривала.

Тако су Моша и Тирке из СК Југославија отишли као играчи подмлатка, Милутин Ивковић, познат по надимку Милутинац, овај клуб је напустио као већ формирани играч, само пола године пре почетка Шампионата 1930. у Уругвају.

Милутин Ивковић је био капитен тима са којим је 1924. и 1925. освојио два државна првенства и због тога био веома поштован. У време преласка Савеза у Београд наравно да је дошло до оштрих подела. Стари Савез - ЈНС, са седиштем у Загребу, покушао је да демонтира Београдски лоптачки подсавез - БЛП, тако што је основао одбор од три лица да руководе подсавезима који му се повинују. Међу тројицом комесара именован је и Милутин Ивковић. Он је, у ствари, био замена за БЛП. Многи су били изненађени поступком популарног капитена. Сматрали су такав потез преседаном и зато су га искључили из клуба. Ивковић је зачас нашао решење, узео исписницу и прешао у Соко, али је остао репрезентативац. Милутин Ивковић је био принципијелан младић и будући доктор медицине. Зато нико и никада није знао да објасни зашто је пристао да помаже већ расформираном Југославенском ногометном савезу!?

У ПЕРИОДУ између два рата најбољи фудбал, на подручју девет бановина, играо се у Београду. Па опет, главни град Краљевине Југославије имао је огромне потешкоће с фудбалским теренима, односно стадионима. Своје прво игралиште СК Велика Србија саградио је одмах приликом оснивања 1913. Њен оснивач Данило Дача Стојановић је у својој књизи "Чика Дачине успомене", издатој 1953, записао: "Било је потребно да се клубу обезбеди оно најпотребније - игралиште. С обзиром на то да је Тркалиште за ову сврху у сваком погледу било најпогодније и да на њему, и поред већ подигнутог БСК-овог игралишта, било места за још једно такво, тражили смо своје место. Међутим, баш тај празан простор Тркалишта већ је био уступљен Српском мачу иако је већ имао игралиште преко пута Тркалишта. Мада сам од надлежних био упућен на Радивоја Новаковића, председника клуба, морам да подвучем да ме је, и преко очекивања, примио више него љубазно и да се одмах одазвао мојој молби.

У ТИМ временима игралишта за фудбал су се правила овако: Најпре смо били ископали широки шанац око целог простора где је требало да буде подигнуто игралиште, да бисмо спречили прелаз преко овог земљишта, преко кога су се дотле, као пречице, укрштали колски и пешачки путеви. Одмах после тога приступали смо нивелисању самог терена који је на несрећу био прилично нераван. Али поред свих тешкоћа, Београд је добио још једно пристојно игралиште, са око хиљаду седишта и местима за стајање које је било саграђено на косини терена. Сем тога, игралиште је било ограђено високом тарабом, док је са бочних страна, према головима, била разапета жица између високих дрвених стубова, чиме је било решено питање честог излетања лопте ван терена. Тако је игром случаја нови фудбалски клуб Велика Србија одмах постао не само главни ривал БСК-у, него и његов први сусед, пошто је њихова игралишта раздвајао само један уски колски пролаз између тараба.


КОМПРОМИС НА ВАНРЕДНОЈ СКУПШТИНИ

ВАНРЕДНА скупштина ЈФС, 24. фебруара 1935. године, неочекивано, протекла је у миру. Направљен је компромис између вечитих ривала. У "Политици" уредник Боривоје Јовановић, члан СК Југославије а од оснивања и њихов дугогодишњи функционер, пише: "Овогодишњи избори имали су специјалан карактер, јер се улога неких клубова и делегата готово дијаметрално изменила. Тако је Југославија по споразуму са Бском дала три члана г. Стоиловића, Миловановића и Радосављевића у управу и г. Милутиновића у Надзорни одбор."

Присталице СК Југославија су сматрале да је тиме њихов клуб био изигран и да су његови функционери само послужили БСК-у да се извуче из неугодне ситуације настале око њихове контрадикторне турнеје у Египту.


СУТРА: ЦЕНТАРФОР ОСВАЈА ОРЛОВСКО ГНЕЗДО