КНЕЗ Павле Карађорђевић (Петроград, нем. Санкт Петербург, 15. април 1893-1814. септембар 1976, Париз), намесник круне Краљевине Југославије, водио је помирљиву политику према Немачкој и Трећем рајху (нем. Reich - држава). Једнога дана, на Брду код Крања, у својој зимској резиденцији, дао је благослов, или је морао да прихвати предлог Беча, да се одигра пријатељска утакмица два државна тима. Немци су намерно изабрали Аустрију, пошто су је 12. марта 1938. анектирали (нем. Anschluss), у такозваном Рату цвећа (нем. Blumenkrig), и познајући њихову нетрпељивост према Србима, на неки начин, макар у спортском смислу, приредили прославу, манифестацију аријевске надмоћи.

Утакмица је одиграна 14. априла 1940, на чувеном стадиону "Пратер", пред 60.000 гледалаца који су све акције свог тима поздрављали високо подигнутом руком са испруженим прстима изнад срца, као поздрав вољеном фиреру. Меч је судио Ђенеросо Датило (ита. Generoso Dattilo), из Италије. На крају, све се завршило тужно за репрезентацију Трећег рајха, у чијим редовима су била чак четворица најбољих аустријских играча. Победио је тим Краљевине Југославије - 2:1, головима Светислава Глишовића и Фрање Велфла (Загреб, 18. мај 1918. - 8. јул 1987). Тим Краљевине Југославије играо је у саставу: Фрањо Глазер (ХШК Грађански), Ђорђе Стојиљковић (БСК), Јозо Матошић (НК Хајдук), Петар Манола (БСК), Првослав Драгићевић (БСК), Густав Лехнер (БСК), Светислав Глишовић (БСК), Светислав Ваљаревић (БСК), Фрањо Велфл (ХШК Грађански), Ђорђе Вујадиновић (БСК), Милорад Николић (БСК).

РИВАЛСТВО које ће после Другог светског рата настати између фудбалских клубова Црвена звезда и Партизан, то је, до њиховог оснивања 1945, већ владало између БСК и СК Југославија. Спортски клуб Велика Србија, одмах после Првог светског рата преименован је у СК Југославија. Основан је да би био бољи од БСК-а. Уосталом, како је тада писао лист "Политика", СК Велика Србија је настао из спортске освете. Свака утакмица двају клубова била је дерби.

Уз сва дужна поштовања према фут(д)балској игри и њенима актерима, англосаксонска реч дарби (енг. derby) добила је име по знаменитом британском државнику, лорду Едварду Смиту Стенлију, грофу од Дарбија (енг. Edward Smith Stanley earl of Derby, 1752-1834), власнику тркачких коња који је 1779. организовао прву значајну трку пунокрвних трогодих грла. По овом лорду, наредна трка 1780. добила је име Дарби, а касније су је Енглези преузели за сваку важну фудбалску утакмицу. Код Срба се ова реч погрешно ишчитава и, уместо дарби, фонетски се усталила као дерби, или по знаменитом Вуку Стефановићу Караџићу (село Тршић, крај Лознице, Турска нахија, 7. новембар 1787. - 7. фебруар 1864, Беч, Wien, sterrich-Hungarian): Читај како је написано, пиши као што говориш!

У МЕЂУСОБНИМ сусретима БСК је био неупоредиво успешнији од СК Југославија. Историчари фут(д)бала Драган Крстић и Драган Антић утврдили су да су вечити ривали одиграли 151 дерби утакмицу, од којих је 81 припала БСК-у, а 43 СК Југославија. Гол-разлика је била 342:243 у корист плавог тима.

И за време окупације, током Другог великог рата, игране су утакмице двају клубова, али из разумљивих разлога не постоји прецизна евиденција свих резултата. Поред тога, име Југославија није могло да опстане, па је прекрштено у Спорт клуб 1913, по години оснивања СК Велика Србија. Његови фудбалери су преко ноћи добили црвено-беле дресове, јер су стари, само црвени, означавали боју комуниста и, самим тим, били непожељни.

У својој речитој књизи "Вечити дерби", објављеној 1943, бард српског фудбалског новинарства Љубомир Љубиша Вукадиновић (Трстеник, крај Крушевца, 31. јануар 1912. - 1. март 1973, Београд) записао је: "Није се смело тврдити да црвено-бели имају много да захвале сусретима са својим ривалом што су успели да сачувају своју популарност и поред тога што нису успели да створе још један тако добар тим као што су га имали у свом златном добу. Дуго година је БСК доминирао у београдском футбалу, па ипак његов комшија сачувао је своје навијаче на окупу. Сачувао их је због тога што је односио победе над БСК-ом. Јер, победа над плавима брисала је све раније неуспехе."

ВЕЛИКА трвења, изван фут(д)балског терена настала су заправо када је Југославенски ногометни савез - ЈНС из Загреба званично премештен у Београд. У Спорт клубу Југославија су били за овакву одлуку, али у исто време плашили су се моћи БСК-а и новоименованих чланова у Југословенском фудбалском савезу - ЈФС. Сматрали су да је веза између плавих и Савеза била толико блиска да су једно време њихове канцеларије биле буквално врата до врата.

Увређени функционери СК Југославија избегавали су контакте с људима из ЈФС, једноставно нису имали утицај, а навијачи црвених су сваки неуспех у првенству објашњавали тиме како имају два противника истовремено који заједничким снагама раде против њиховог клуба. Тешили су се да титуле губе, али чувају образ. Како је БСК користио Савез за своје интересе? Године 1934. избила је "египатска афера" која је, можда, потврдила тезу СК Југославија. Наиме, БСК је искористио утицај и организовао турнеју по Египту. И све би било у најбољем реду да се тамо представљао као клупски тим, али он је то чинио као државна репрезентација. То је учињено, по речима вођства пута, међу којима је био и др Михаило Андрејевић, да би од домаћина клуб добио више пара. Специјални извештач са ове турнеје био је Љубомир Љубиша Вукадиновић, млади новинар, који отуда није јавио ову пожељну вест, да је БСК играо под именом репрезентације, што је било тачно. Такозвану египатску аферу открили су, а ко би други, него загребачки тисак (новинска штампа) који је пренео писање извесног француског листа чији је извештач из Каира (арап. El Qahirah) био некакав функционер египатског савеза.

КАДА је све открила београдска штампа, вођство Савеза, претежно чланова БСК-а, правдало се да је то била забуна, јер клуб и репрезентација наступају у истим плавим дресовима, што није била истина. Велика бура подигла се када се у читаву причу умешало Министраство за физичко васпитање народа - МФВН. Настале су нове компликације. Управни одбор ЈФС поднео је колективну оставку, а по хитном поступку именован је нови. Ова мера није имала ослонац у законским прописима, па је министар ставио ван снаге одлуку и вођење послова ЈФС поверио петнаесторици спортских радника. Нови комесаријат није био дугог века. Министарство и његови неуки чиновници упустили су се у борбу с најјачом спортском организацијом у држави, а то је био БСК. Неколико месеци касније, 5. јануара 1935, после састанка са старим и новим члановима Управног обора ЈФС, све је враћено у првобитно стање. Да би се без репова наставио рад, сазвана је 24. фебруара 1935. ванредна Скупштина ЈФС. Направљен је компромис и челници СК Југославија више нису имали примедаба, али су разочарали велики број својих навијача.


ПОБЕДА ЗА РАСТАНАК

УТАКМИЦОМ у Бечу против репрезентације Трћег рајха (Немачке) и победом од 2:1, на чувеном стадиону "Пратер", завршено је и селектовање најбољег међу српским тренерима, архитекте Бошка Симоновића. Никада није добио ниједну награду, али као најдража успомена, од које се никада није раздвајао, била је велика сребрна табакера на чијој је унутрашњој страни био угравиран потпис Жила Римеа.


СУТРА: КОПАЧКЕ МАМАЦ ЗА ПРЕЛАЗАК КОД РИВАЛА