НАРЕДНЕ 1936. клубови из Загреба су по ко зна који пут направили опструкцију првенства. Они из Београда су пристајали на све, па се још једном из непознатих разлога, уместо Лиге, такмичило по куп-

-систему. Додуше, у сплитском НК Хајдук нису се сложили са таквим начином играња првенства и отказали су учествовање. Необично, и првак Загребачког ногометног подсавеза ХШК Конкордија! У првом кругу БСК је лако елиминисао крагујевачки СК Раднички - 4:1 и 2:1, у полуфиналу ШК Илирија из Љубљане - 3:1. Финале су Београдски плави на једвите јаде решили у своју корист против неочекиваног противника ССК Славија из Сарајева - 1:0 и 0:0. Тим је углавном играо у саставу са претходних шампионата, појачан са Густавом Лехнером, придошлим из ШК Славија из Осијека.

Када је увиђена сва погубност за фудбал, у Краљевини Југославији, сталним мењањем система, наредна два шампионата 1937. и 1938. играна су у класичним лигама са по десет клубова. БСК-у и СК Југославија прикључио се Београдски аматерски спорт клуб - БАСК, који је у претходним годинама знатно играчки ојачао тим. И у таквој консталацији загребачки клубови показали су више жеље и хтења да се докопају титуле. Прво је ХШК Грађански преузео титулу од БСК-а, а потом је и градски ривал ХАШК коначно дочекао да постане државни шампион. Тим некада моћног СК Југославија углавном је имао епизодне улоге, док је славни БСК, после трећег места, титулу у наредном шампионату 1938. изгубио на основу количника датих и примљених голова!

У ПРЕДВЕЧЕРЈЕ Другог светског рата 1939. БСК је тријумфално освојио пету титулу у Лиги са рекордних дванаест клубова. Тим је играо углавном у саставу: Антун Пухар (Срђан Мркушић), Ђорђе Стојиљковић, Ернест Дубац, Петар Манола (Бруно Кнежевић), Првослав Драгићевић, Густав Лехнер, Светислав Глишовић, Ђорђе Вујадиновић, Светислав Ваљаревић, Војин Божовић, Добривоје Зечевић (Јан Подхрадски), са новим мађарским тренером Стеваном Месарошом, вероватно по изворном имену Иштван.

Да по народној вук буде сит и овце на броју, 1940. поново је направљена реорганизација, овог пута у две лиге, Хрватско-словеначка и Српска лига. Из сваке лиге по три клуба борила су се за титулу државног првака. У потпуном распаду система првак је постао ХШК Грађански, испред БСК-а, са бодом мање, али и много бољом гол-разликом.

Комплетан тим БСК-а, неретко, наступао је за репрезентацију Краљевине Југославије. Његови играчи су то доказали и на Шампионату 1930. у Уругвају. Последње првенство, када је Други светски рат већ почео, 1. септембра 1939, нападом Немачке на Пољску, дало је историјску прилику Хрватијанцима да заједно са Словенцима из Корушке формирају сопствену лигу. Они су дубоко веровали да ће у новим временима дуго играти ногомет са својим идолима из Аустрије, Мађарске и Немачке. Жеља им је била услишена већ 1941. и трајала је све до завршетка Другог светског рата.

У ПЕРИОДУ између два светска рата репрезентација Краљевине СХС и касније Југославије је од 1920. и прве утакмице на Олимпијским играма у Анверсу (Белгија) до последње пријатељске 23. марта 1941. у Београду против Мађарске - 1:1, стрелац Светислав Ваљаревић (прешао из ХШК Конкордија у БСК), одиграла 109 мечева, победила 41 и изгубила 51 сусрет, уз 17 нерешених резултата, са количником 224:256 постигнутих и примљених голова. Највише репрезентација саставио је архитекта Бошко Симоновић - 43.

Велики заљубљеник у фудбал арх. Бошко Симоновић (Шид, 12. фебруар 1898. - 5. август 1965, Београд) није напречац изабран за савезног капитена репрезентације Краљевине Југославије. Фудбал је играо у СК Српски мач, затим у БСК-у, у коме је био голман, а касније 1923. успешан фудбалски судија. Престао је да суди због тежег прелома ноге који је оставио трајне последице, али се од игре никада није удаљио студије архитектуре је започео у Загребу, а завршио 1923. у Београду. Није се претерано бавио цењеном струком. Више година био је уредник листа "Спортиста", органа Београдског лоптачког подсавеза, а новембра 1936. покренуо је "Спортски дневник", први дневни фудбалски лист у држави тешке финансијске ситуације, који је излазио само неколико месеци. Тих и ненаметљив, арх. Бошко Симоновић је пет пута биран за савезног капитена (1930-1932, 1933-1934, годину дана, 1935, с прекидом, 1939, с прекидом и 1939-1940) и увек је имао велику подршку др Михаила Андрејевића, важног званичника ФИФА.

ЗА СВОЈЕ време арх. Симоновић, у улози селектора-тренера, имао је само нападачку тактику, без обзира на снагу и умеће противника, квалитет терена и временске услове. Његова омиљена петорка, изразитих нападача на шампионату у Монтевидеу, били су Александар Тирнанић, Благоје Моша Марјановић, Иван Ивица Бек, Ђорђе Вујадиновић и Бранислав Бане Секулић. Остали играчи нису били пуки епизодисти већ праве водоноше. Није се завршила ниједна утакмица а да тим који је саставио арх. Бошко не постигне гол.

Нико никада, на једној званичној утакмици, није против репрезентације Бразила постигао осам голова. Догодило се то 3. јуна 1934. у Београду на игралишту БСК-а, доцније преотетог од ослободилаца и названог ЈНА, пред 12.000 гледалаца. Тим Краљевине Југославије у саставу: Бартол Чулић (Хајдук), Иван Белошевић (ХШК Конкордија), Јозо Матошић (НК Хајдук), Милорад Арсенијевић (БСК), Иван Стевовић (БСК), Иван Гајер (ХАШК), Густав Лехнер (ШК Славија - Осијек), Александар Тирнанић (БСК), Ђорђе Вујадиновић (БСК), Благоје Моша Марјановић (БСК), Александар Томашевић (БАСК), од 46. минута Иван Петрак (ХАШК), Светислав Глишовић (БСК), победио је тим Бразила - 8:4. Три гола постигао је велемајстор фудбалског умећа Благоје Моша Марјановић, Светислав Глишовић два, а по један Иван Стевовић, Александар Тирнанић и Иван Петрак. Стрелац два гола за госте био је чувени центарфор Леонидаш, а по један Валдемар и Армандињо.

НОВИНАРИ тог времена нису посебно ценили селектора арх. Симоновића?! Неоправдано су му наденули надимак Дунст (у слободоумном преводу дунстер, незналица), али он је све примао благонаклоно. Као озбиљан човек, предан свом послу, био је сигуран у себе и играче које је одабирао. Никада није улазио у конфликт. Једноставно, на неутемељене критике изречене опаким речима, није узвраћао. Селектори су вечито били кварљива роба, а многи витези српског спортског новинарства остајали су на својим местима у мислима како да разликују лопту од коцке као геометријско тело, што није био само изум тадашњих времена већ се протегло и у нови миленијум!


ЕНГЛЕЗИ ПОРАЖЕНИ У БЕОГРАДУ

НА СТОТОЈ јубиларној утакмици, репрезентација Краљевине Југославије је 18. маја 1939. у Београду, на игралишту БСК-а, победила до тада на Континенту непобеђену репрезентацију Енглеске - 2:1. Тим селектора арх. Бошка Симоновића играо је у саставу: Љубомир Ловрић (СК Југославија), Звонимир Пожега (СК Војводина), Ернест Дубац (БСК), Петар Манола (БСК), Првослав Драгићевић (БСК), Густав Лехнер (БСК), Светислав Глишовић (БСК), Ђорђе Вујадиновић (БСК), Александар Петровић (СК Југославија), Фране Матошић (БСК), Никола Перлић (СК Југославија). Голове су постигли Светислав Глишовић и Никола Перлић, док је стрелац за госте био Џејмс Брум (енг. James Broome). У тиму са Острва били су чувени фудбалери тог времена, млади Стенли Метјус и Томас Лејтон, али су, у тим временима, српски новинари упорно презиме овог фудбалера писали Лаутон!