КРАЉ Александар Први Карађорђевић распустио је Скупштину 6. јануара 1929. године и формирао нову владу са армијским генералом Петром Живковићем (1879-1953), а октобра исте године специјалним указом преименовао назив државе СХС у ново име Краљевина Југославија. Уместо дотадашње територијално управне поделе, држава је ограничена на девет, такозваних, бановина. Све до 1932, на данашњој територији Хрватске биле су васпостављене Савска и Приморска бановина. Јединствена Бановина Хрватска призната је тек 1939. под огромним притиском Владимира Влатка Мачека (1879-1964), вође Хрватске републиканске сељачке странке и наследника Стјепана Радића (1871-1928), оснивача, кога је у Скупштини (20. јуна 1928) тешко ранио пуцњем из пиштоља Пуниша Рачић (Слатина - Црна Гора, 12. јул 1886, убијен од стране комунистичких ослободилаца - 1944), посланик из Пећи, због у реплици нанете увреде: Колико то крви треба да платимо Србији за Солунски фронт!

У новонасталој ситуацији био је подељен и фудбалски спорт. Настала су многа политичка трвења у којима су знатно учествовали и клубови.

ВРХУНАЦ је настао растурањем Скупштине Југославенског ногометног савеза - ЈНС. Загребачки клубови су одлучили да играју искључиво пријатељске утакмице, углавном у Аустрији и Мађарској, али су њихови ногометаши наставили да прихватају позиве савезног капитена, земљака др Анте Пандаковића (Загреб, 1891-1968). Тада су коначно могли да наступају за репрезентацију под легалним именом Југославија. Редовно учешће у репрезентацији никада није одбијао голман Максимилијан Михелчич (Љубљана, 29. август 1905 - 29. март 1958, Загреб), члан ХШК Грађански. Словенац, по занимању шофер, као возач градоначелника Загреба, морао је да поштује све државне послове, па и да игра ногомет. Окосницу репрезентације су чинили играчи БСК-а и СК Југославија. Велики утицај на определење загребачких клубова имао је Аустријанац, моћан човек у ФИФА, Хуго Мајцл (нем. Hugo Mayzl), наравно, због пређашњег рата и мржње према Србима коју никада није крио.

Када је на иницијативу представника БСК-а, 29. новембра 1929, седиште ногометне администрације из Загреба пребачено у фудбалски Београд, односи међу шест подсавеза дошли су до усијања. До лажног измирења дошло је 27. фебруара 1930, а већ 16. марта одржана је Скупштина ЈНС у Загребу. Глагољиви ногометни чимбеници покушали су да буду дарежљиви и убеде делегате да се одлука одложи, али је већином гласова Савез прешао под ингеренцију Београда. Потегли су Хрвати све своје везе у ФИФА, чак и претећи да ће осамосталити свој савез, али се све завршило на вербалном деликту. Ако су бивши поданици Аустро-Угарске имали подршку у Хугу Мајцлу, имао их је и Михаило Андрејевић, председник БСК-а, код Жила Римеа (Jules Rimet), председника ФИФА.

Од многих интерпретација ових догађаја посебно је важна она коју је у својим мемоарима записао професор др Михаило Андрејевић: "Напоредо са развојем и успоном футбала расте и футбалско ривалство Загреба и Београда. Нарочито београдски функционери, подстакнути успесима својих клубова, желе јачу афирмацију Савеза, како у домаћем, тако и у међународном такмичењу."

ПО КРАТКОМ поступку, ЈНС је преименован у Југословенски фудбалски савез - ЈФС. Али званичан печат Савеза је дуги низ година, све до завршетка Другог светског рата, имао латинична слова JNS. За новог председника изабран је Јанко Јан Шафарик (1882-1949), помирљиви човек из Београда, словачког порекла. На првој седници 30. априла 1930, за савезног капитена именован је архитекта Бошко Симоновић, а захваљујући новом председнику, обезбеђено је и учешће на Првом шампионату света исте године у Монтевидеу.

У новим околностима, али и због учешћа репрезентације на шампионату у Монтевидеу, главном граду Уругваја, одложено је првенство државе и играно је у јесен исте године. Очекивања су била да БСК и СК Југославија буду главни ривали за титулу, у ослабљеној лиги са шест клубова. Појачан новим играчима, загребачки ХШК Конкордија, с мађарским тренером Богданом Чувајем (мађ. Bogdan Chuvay), освојио је само два бода више од СК Југославија и сплитског НК Хајдук, БСК-а, ССК Славија из Сарајева и ШК Славија из Осијека.

ПОСЛЕ успеха репрезентације у Уругвају, тим СК Југославија је запао у кризу одласком неколицине квалитетних фудбалера и није се пласирао 1931. у завршницу државног првенства. У елиминацијама, клубови су били подељени у три групе. За финале, из прве, пласирали су се ХШК Грађански, НК Хајдук и ХШК Конкордија, из друге БСК и САШК, а и из треће шабачки СК Мачва. Под окриљем новоименованог савеза, БСК је убедљиво освојио титулу шампиона, поставивши својеврстан рекорд јер није изгубио ниједан бод на десет утакмица. Руководство клуба је, уз већ афирмисане фудбалере на шампионату у Уругвају, окупило велики број младих и талентованих играча.

Прву титулу београдски "плави" освојили су у саставу: Отмар Глазари (италијански држављанин, дошао из сплитског Хајдука), Предраг Радовановић, Драгомир Тошић, инж. Милорад Арсенијевић, Миодраг Мија Јовановић, Љубиша Ђорђевић, Александар Тирнанић, Благоје Моша Марјановић, Никола Грба Марјановић, Ђорђе Вујадиновић, Драгутин Вирић, Светислав Глишовић, са тренером Шандором Немешом, или, како су га у Београду звали, Алексом (Alexander Neufeld Sndor Nemes, 25. септембар 1899. - 27. октобар 1977), саветником из Мађарске. Две године касније, 1933, званично је постао први тренер.

ТИМ СК Југославија, популарни "црвени" (дресови), испао је и наредне 1932. у другом кругу такмичења, по куп систему, играјући против ХШК Конкордија - 0:0 и 1:6. На неки начин био је то крај златног доба играча које је предводио Драган Јовановић Жена. У двомечу са сплитским НК Хајдук, шампион БСК је неочекивано елиминисан - 0:0 и 0:3. Оно што су прижељкивали у Загребу, догодило се када је ХШК Конкордија у финалу два пута истим резултатом - 2:1, победио НК Хајдук.

Са истим тренером, новим голманом Фрањом Глазером (Сарајево, 7. јануар 1913. - 1. март 2003, Загреб), придошлим из загребачког ХШК Грађански, и неколицином млађих играча, БСК је 1933. повратио титулу у Лиги са једанаест клубова, са три бода више од сплитског НК Хајдук. Тим је углавном играо у саставу: Глазер, Радовановић, Тошић, Арсенијевић, Иван Стевовић (заменио Мију Јовановића), Ђорђевић, Тирнанић, Благоје Марјановић, Славко Шурдоња (заменио Николу Марјановића), Вујадиновић, Глишовић. Шампионат 1934. није игран због неких нових условљавања клубова Загребачког ногометног подсавеза (!), али и због атентата и убиства краља Александра Првог Карађорђевића. На састанку ЈФС у Београду за 1935. потврђена је лига са десет клубова, док је следећа остала тајна.


ПОБЕДОНОСНИ ПОХОД БСК-а

ЗА ГЛАВНОГ фаворита 1935. године важио је БСК. До титуле је стигао само са два бода више од другопласираних СК Југославија и ХШК Грађански. Тим београдских "плавих" наступао је са следећим играчима: Глазер, Радовановић, Милорад Митровић (заменио Драгомира Тошића), Арсенијевић, Стевовић, Бруно Кнежевић (заменио Љубишу Ђорђевића), Тирнанић, Шурдоња, Б. Марјановић, Вујадиновић, Глишовић, Војин Божовић, а тренер је био Алекс Немеш. Првенство је необично дуго трајало, с много притужби на постигнуте резултате и суђење.