ЗА утакмицу са Румунијом, у част венчања краља Александра, репрезентација је, по изричитој вољи краља Александра, (не)званично названа Бели орлови, била поражена - 1:2, стрелац Бранко Зинаја. Играла је у саставу, без фудбалера из многобројних и познатих српских клубова: Драгутин Фридрих (ХАШК - Загреб), Андрија Кујунџић (Бачка - Суботица), Јарослав Шифер (ХШК Грађански - Загреб), Стјепан Штерк (ХАШК), Артур Дубравчић (ХШК Конкордија - Загреб), Рудолф Рупец (ХШК Грађански), Драгутин Бабић (ХШК Грађански), Бранко Зинаја (ХАШК), Емил Першка (ХШК Грађански), Владимир Винек (ХШК Конкордија), Иван Шојат (ХАШК).

ДОКТОР Вељко Угринић није се најбоље сналазио у улози селектора репрезентације Краљевине СХС, назване Југославија. Форсирао је искључиво играче из Загребачког ногометног подсавеза - ЗНП. Сигурно да то није био једини разлог, али врло брзо заменио га је Тодор Секулић из Београда. Он је био кратког даха и репрезентацију је саставио само за једну утакмицу, 26. маја 1924. на Олимпијади у Паризу, за још један у низу тешких пораза, овога пута против селекције Уругваја - 0:7.

Наредне године, за три пријатељска меча и исто толико пораза, репрезентативни тим састављао је Душан Зинаја, Србин из Загреба, бивши играч ХАШК-а. Потегли су Хрватијанци још једном за својим човеком и 30. маја 1926. исфорсирали др Анту Пандаковића за савезног капитена репрезентације. И он није одустао од протежирања ногометаша из загребачких клубова, а понекад се осмелио да у тим уврсти и каквог српског фудбалера. Доктор Пандаковић је трајао до 26. јануара 1930. када је дошло до раскола у Југославенском ногометном савезу - ЈНС.

ОСНИВАЧКА Скупштина Београдског лоптачког подсавеза - БЛП одржана је 12. марта 1920. у великој дворани кафане "Славија".

Простор је био испуњен до последњег места, а многи су вирили иза затворених огромних врата. Седница је често била прекидана због вике и добацивања присутних делегата. На крају, сам чин избора протекао је дизањем руку. За многе неочекивано изабран је професор Драгутин Костић, па опет у ваздуху се осећало незадовољство, писао је лист "Правда". Веровало се да место председника БЛП треба да припадне инжењеру Данилу Дачи Стојановићу!

Великан у стварању српског лоптања инж. Данило Стојановић био је другачијег мишљења. Све је правдао великим обавезама према другим, приватним пословима. Истина је била на другој страни. Такозвани великосрби-победници нису могли да прихвате чињеницу да је седиште Југославенског ногометног (фудбалског) савеза у Загребу и да се Стојановић, као делегат Београда, поданички повиновао таквој одлуци.

У ЈЕСЕН 1920. кренуло се са утакмицама за прву титулу, победника Београдског лоптачког подсавеза. И поново је дошло до неслоге. Учествовала су само четири клуба: СК Југославија, Соко, БСК и БУСК. Популарни плави, дресови БСК-а, били су најактивнији за предстојеће првенство-турнир. Успели су да окупе најбоље фудбалере који су преживели рат. Играли су утакмице и изван Београда с тимовима из Загреба, Љубљане, Осијека, Сплита, Мостара, Сарајева и Суботице, стекли велико искуство. Окупљање осталих клубова ишло је доста тешко, јер су предратни били у тихом нестајању. Тако се догодило да се формира Београдски универзитетски спорт клуб - БУСК који је врло брзо нестао са фудбалске мапе.

Прво првенство БЛП освојио је Београдски спорт клуб - БСК, убедљиво, јер је победио све противнике! Представници СК Југославија нису желели да прихвате догађаје, али за тако нешто нико их ништа није питао, закључио је лист "Време".

Лансирајући тезу да су Срби неталентовани ногометаши, а више ратници-губитници(!), загребачке главешине ЈНС, без сагласности БЛС, одлучиле су да се на првом званичном Шампионату 1923. финална утакмица може одржати, само у граду Загребу. Несложни, као и много пута раније, представници српских клубова пристали су на све услове, и посебно на оне без судија из Београда. Наводно су били неискусни и необучени.

ЛОПТА ЈЕ ПРОБИЛА МРЕЖУ У КЛУПСКОЈ биографији (споменица) СК Југославија, објављеној 1938, записано је следеће: Нарочито задивљује подвиг који је Драган Јовановић извео на утакмици 2. августа 1925. против Славије у Прагу. С даљине од неких 20 метара Драган је волејом захватио лопту и пуцао у гол. Лопта је стреловито блеснула у ваздуху и полетела муњевитом брзином поред згранутих играча. Лопта је пролетела поред саме горње стативе. Гооол, викали су они који су стајали иза будућег славног голмана Франтишека Планичке (2. јул 1904 - 2. јул 1996, Praha). Судија је био у недоумици. С неколико играча пришао је голу и на своје велико изненађење открио у горњем углу велику рупу. Шут је био толико јак да је лопта пробила мрежу!

НА ШАМПИОНАТУ учествовало је шест клубова, победника исто толико подсавеза, и утакмице су игране по једноструком куп-систему. У првим четвртфиналним мечевима: СК Југославија - ЈАД Бачка (Суботица) - 2:1, САШК (Сарајево) - НК Хајдук (Сплит) - 4:3, ХШК Грађански (Загреб) - ШК Илирија - 2:1. Сви клубови, западно од реке Саве, именовани су словом-гласом Ш, и изговарани су шпортски (немачка азбука), касније у време комунистичких победника новом лингвистиком - спортски.

У другом кругу: САШК - СК Југославија 4:3, у Сарајеву, док је намештеним жребом ХШК Грађански постао финалиста. Одигране су две утакмице за титулу првака државе. Прва је завршена без победника - 1:1, а у другој поновљеној, тим ХШК Грађански је уз свесрдну помоћ судије победио - 4:2, тим САШК-а из Сарајева на терену у Максимирској шуми.

НА ТУРНИРУ најбољи стрелац, с четири гола, био је Драган Јовановић, центарфор Београдског СК Југославија, или бившег СК Велика Србија. Никада није било разјашњено зашто је Драган Јовановић (Београд, 29. септембар 1903 - 2. јун 1936) тачно завредео необичан надимак Жена?! Био је спортиста од главе до пете, складне грађе, ликом је подсећао на филмског глумца и озбиљно био обожаван од девојака. Може бити, и то је прича његових савременика - да је флертовао и имао успеха код удатих жена, што је за оно доба био љубавна јерес. Друга, да је помагао играчицама хазене (рукомет на великом фудбалском - игралишту), чији је члан и репрезентативка била његова сестра Емилија, те је отуда добио надимак Жена.

Драган Јовановић Жена играо је само за београдски СК Југославија у периоду од 1921. до 1929. и три сезоне 1923, 1924, 1925, на осам мечева постигао 14 голова и био први стрелац државних првенстава. Одиграо је 252 утакмице и постигао 331 гол. За репрезентацију, под именом Краљевина Југославија, дебитовао је 28. октобра 1923. у мечу против Чехословачке у Прагу - 4:4 и постигао два гола. И као најбољи центарфор свог времена није позван у репрезентативни тим за олимпијаде 1924. у Паризу и 1928. у Анверсу (Антверпену)! За најбољи државни тим одиграо је само осам утакмица и постигао четири гола.

Живот је, под чудним околностима, изгубио у саобраћајној несрећи у Немањиној улици у 33. години. После повратка са утакмице повезао га је један пријатељ из БСК-а, аутомобил је налетео на дрво и од петорице путника - он је једини страдао!

СУТРА: КОРДОН ЖАНДАРМЕРИЈЕ ТУЧЕ ПРВАКЕ