НЕЗАОБИЛАЗНО фудбалско име пре и после Првог светског рата био је Андреја Којић (Београд, 28. август 1896 - 7. јул 1952), који је каријеру почео у омладинском тиму Српски мач. Када је основан БСК, иако малолетан, био је стожер екипе.

Одликовао се високом техником баратања лоптом, прецизним додавањима и јаким ударцем обема ногама. Успешно је играо центарфора, а по потреби и центархалфа, што је у савременом фудбалу права реткост. Када је крајем 1915. стигао у Француску, наступао је за Марсељ (AFC Marseille), Екс ан Прованса (AFC Ex an Provence) и Бордо (AFC Bordeaux), а од 1918. носио је дрес тима Соко Про-Рома.

Као члан брзо склепаног тима Краљевине СХС, играо је заједно са Јованом Ружићем на Олимпијском турниру 1920. у Анверсу (Антверпен), али само у другом мечу против селекције Египта. Потом је као службеник Народне банке, по потреби надређених, напустио Београд, али је наставио да игра у новосадској Војводини, затим у шабачкој Мачви. Нарушеног здравља и заборављен од многих, бројећи сваки динар, живот је окончао у сиромаштву!

ВАЖНА фудбалска личност, за време и после оба велика рата, свакако је био Светозар Кика Поповић (Крагујевац, 19. фебруар 1902 - 26. октобар 1985. Београд), по националној припадности Румун. Најмлађи међу фудбалерима избеглицама почео је да игра у крагујевачкој Шумадији и упоредо се бавио атлетиком. Једно време био је државни рекордер у дисциплини сто метара. До оснивања Соко Про-Роме играо је за подмладак Роме.

Вратио се у Београд 1919. и играо на позицији десног бека у тиму БСК-а. Као службеник Комерцијалне банке Италије (Banco commerciale de Italia) играо је за Јувентус (FBC Juventus) из Торина да би 1929. био представник исте банке у Букурешту, где је играо за клуб Венус (SK Venus). Са овим клубом освојио је шампионат Румуније, после чега је одиграо три утакмице за национални тим те државе.

Фудбалску каријеру завршио је 1930. у БСК-у, али се ниједног тренутка није одвајао од игралишта. Постао је технички руководилац клуба. У том периоду БСК је освојио четири од пет титула државног првака Краљевине Југославије. У три периода (1931-1938, четири месеца 1939. и 1940-1941) обављао је дужност савезног капитена, на седамнаест утакмица. Завршетком Другог светског рата 1945. био је први технички функционер београдског клуба Црвена звезда, а потом и ОФК Београд, насталог преименовањем БСК-а.

ЗАВРШЕТКОМ Првог светског рата, када се поново разбуктао друштвени живот, на спортском пољу такође су почели да дувају нови фудбалски ветрови. Обновљени су многи, бројни предратни, и основани нови клубови. Оспособљена су игралишта у Кошутњаку и испод Калемегдана, а већ у марту 1919. могло је да се игра на теренима чувеног Тркалишта, клубова Српски мач и БСК.

Неуморни инжењер Данило Дача Стојановић оживео је рад СК Велика Србија и крагујевачког СК Шумадија. У Шапцу је формиран 1919. клуб СК Мачва, а у Крушевцу је 1920. обновљено име тима и добило обрисе клуба СК Цар Лазар. Највише клубова основано је у Нишу, 1918. СК Синђелић, 1923. СК Победа и СК Раднички и исте 1923. године СК Раднички у Крагујевцу. У наредним годинама у Ужицу је 1925. основана СК Слобода, а 1926. СК Борац у Чачку, 1928. СК Железничар у Нишу. По знаменитом брду Дежева, где је велики жупан Стефан Немања 1168. основао прву српску државу Рас, а од средине 16. века на друму Дубровник - Цариград, на том месту се налази град Нови Пазар, ентузијасти су 1928. формирали клуб СК Дежева!

УСЛОВ да би се играло национално првенство новонастале државе Краљевине Срба Хрвата и Словенаца био је формирање јединственог фудбалског савеза. Иницијативу за оснивање покренули су загребачки пургери (нем. brger - грађанин), из њиховог најпопуларнијег клуба тог времена, Хрватског академског шпорт клуба - ХАШК. Лако су убедили представнике београдских клубова за учешће на Скупштини у вољеном им Загребу. За краља, али и нову отаџбину, Срби су на све пристајали, што ће им се у будућим временима лошим вратити.

Главни аргумент предлагача, да се све организује у Загребу био је и тај што се ногомет (срп. фудбал) током свих претходних година најбрже развијао у Хрватској, затим што поседују изванредне учитеље (тренере) и зато што ногометни чимбеници (фудбалски учесници) имају одличну сарадњу у Светској футбалској асоцијацији - ФИФА. Посебно је истакнуто да ће у свему помоћи србијанским клубовима у њиховој напаћеној и разореној домовини! Хрватијанци су заиста били у праву, јер из ратних страхота они су изашли неокрњени. Добили су нежељеног краља и државу, како су је касније упорно називали - тамницом народа.

РЕЧЕНО - учињено. Тако је 15. априла 1919. у кафани "Медулић" (касније "Блед") у Загребу основан Југославенски ногометни савез - ЈНС. За првог председника изабран је правник Хинко Вирт (Hinko Wurth, Нови Винодолски, 9. новембар 1881 - 27. мај 1964, Загреб), човек аустроугарског порекла (хрв. одгој) и важан функционер ХАШК-а. Зашто југославенски (?) када је званично име нове државе, од 1. децембра 1918. гласило Краљевина СХС (!), а тек је 3. октобра 1929. промењено у Краљевина Југославија. Под именом Југославенски ногометни савез - ЈНС, способни и лукави Хинко Вирт је код знатижељника у ФИФА испословао да буде уписан у регистар нових савеза, али није званично примљен! Лукавштина је донекле успела, па је тако на Олимпијади у Белгији на турниру у Анверсу (фра. Anvers, фла. Antwerpen) учествовала репрезентација (не)познате Југославије. У том тиму играли су углавном ногометаши загребачких клубова. У првом мечу против Чехословачке (28. јун 1920) прилику је добио Јован Ружић из СК Југославија, на левом крилу, а после катастрофалног пораза - 0:7, против Египта у новом поразу - 2:4, заиграли су Андреја Којић и Никола Симић из београдског БСК-а као и Бранимир Поробић из БУСК-а (Београд, 5. јануар 1901 - 18. децембар 1952, нем. Osnabrick).

ПРЕДСЕДНИК Хинко Вирт одмах је нашао разлог неуспеха и за играче из српских клубова говорио да су обични ногометни чобани. Први савезни капитен био је др Вељко Угринић (Стара Градишка, 1885-1958, Загреб) коме је спортско опредељење била атлетика, а фудбал (ногомет) разбибрига.

На наредној Скупштини 18. децембра 1919, наравно у Загребу, да се Власи не досете, председавао је Данило Дача Стојановић, председник СК Велика Србија, а присуствовао је и Бошко Симоновић, Србин, тада студент Загребачког свеучилишта. Посебно су били занимљиви сусрети Хинка Вирта и Данила Стојановића. Председник новоформираног ЈНС убеђивао је београдског фудбалског посленика да име клуба Велика Србија није прикладно и да сви заједно треба да "стреме југославенској заједници". Да ли само због ове непримерене опаске, тек београдски клуб је на Светог Николу 19. децембра 1919. променио име у Спорт клуб Југославија!


У ЧАСТ КРАЉА АЛЕКСАНДРА

И ПОСЛЕ учешћа на Олимпијади у Белгији репрезентација је наставила наступе под именом Југославија. Посебно је била запажена утакмица одиграна 22. јуна 1922. против репрезентације Румуније. Догодила се на дан и у част венчања Њ.к.в. Александра Првог Карађорђевића и румунске принцезе Марије (нем. Maria Honcolern Sugmaringe von Rumanien, 9. јануар 1900, Gota Germania - 22. јун 1961, London).