У ВРЕМЕ док су се водиле жестоке битке на Дрини, Церу и Колубари, на фронту дугом двеста километара, у Србију је стигла једна британска војна мисија, да помогне српским ратницима у одбрани Београда. Заведени тренутним примирјем, које су предложили официри аустроугарске агресорске војске, 10. маја 1915. на игралишту БСК-а, знаном Тркалишту, одиграна је фудбалска утакмица у корист Црвеног крста. Како је записао тадашњи лист "Стража", тим војне мисије био је састављен од маринских артиљераца, добро обучених фудбалера, а српски од играча БСК-а, међу којима су били Михаило Андрејевић, Никола Симић Поп, Бора Васиљевић, Југ Никашиновић, Андреја Којић, Милорад Живковић и други. Комбиновани тим БСК-а победио је Енглезе - 3:1.

Следеће недеље, 17. маја, одигран је реванш меч, пише "Стража": "Само после пола часа игре и резултата 1:0 за београдски тим, са једног непријатељског монитора, на Дунаву, започело је бомбардовање главног града Србије. Утакмица је прекинута, а пристојан број гледалаца са плаћеним улазницама, њих три стотине, разбежао се градом." Много година доцније, у трећем миленијуму, са дна реке Саве из муља је извађен тај убојити речни брод, који је операције вршио са обала Аде Хује на Дунаву, крштен именом "Бодрог", а саграђен 1904. у Аустро-Угарској.

ПОСЛЕ голготе и преласка преко албанских кршева у зиму 1916. и опоравка на острву Крфу, оних с пушкама, али и стасалих за фудбал, у Солуну су 1917. одиграли једну утакмицу тимови Моравске и Дунавске дивизије. У Европи се током Првог светског рата играо фудбал, чак и првенства у Француској, Италији, али и у државама агресорима Аустро- -Угарској, Немачкој и Бугарској. Наравно, у местима где није било ратних дејстава.

Већина младих играча, која је до почетка Првог светског рата играла фудбал, готово је нестала у повлачењу и избеглиштву. Међу најталентованијима, Јован Ружић, у својим мемоарима "Сећања и успомене", забележио је свој боравак од 1917. до 1919. у Француској:

"Футбалску каријеру у избеглиштву започео сам у дворишту лицеја у Сент-Етјену једним узбудљивим догађајем. Поред зграде постојала је мала црква-капела. На капели је било неколико прозора према дворишту лицеја застакљених шареним, венецијанским окнима. Играјући једног дана, по обичају на два гола, несрећа је хтела да, кад је футбал пао пред мене, ја га захватим пуном ногом, и уследио је прасак и лом разбијеног стакла! Футбал је погодио један прозор и разлупао више од половине његових лепих разнобојних окана. У дворишту је прво завладала тишина, затим се друштво у паничном страху растрчало на све стране. Остали смо само ја и футбал, а испод прозора капеле - срча. Штету нисам платио, јер се за овакве случајеве према избеглицама имало посебних обзира."

ЈОВАН Ружић је био међу првима који су заиграли за један инострани клуб. Играла се нека врста малог фудбала названа шест играча - сикст. На турниру лицејских сикста (гимназија) у Лиону запазили су га функционери клуба Сент-Етјена (ACF Saint-Etienne). Одмах је добио статус првотимца и исте године клуб је постао члан Прве француске лиге. Наредне сезоне се преселио у клуб Интернационал Ница (ACF Enternasional Nica). Након завршетка рата Јован Ружић је још једну сезону наступао за клуб Париз (ACF Paris), где је стекао велику славу захваљујући многобројним головима и веома јаком шуту. Добио је надимак Топовско Ђуле (фра. Boulet de canon). А на повратку у државу Краљевину СХС играо је за београдски СК Југославија. Дипломирао је 1925. на Правном факултету у Београду.

ПРВИ СЕЛЕКТОР У ТУЂИНИ ЗАХВАЉУЈУЋИ предузимљивом Јовану Ружићу и групи фудбалера по осталим школама и факултетима у Француској, формиран је један тим на Азурној обали, далеко од Србије, који је представљао једну врсту репрезентације. Као капитен, Јован Ружић је састављао тим и тако обављао улогу првог селектора. Доласком ослобођења, они су били не само први, већ и најбољи фудбалери у обновљеним клубовима широм Србије.

У Ници је играо заједно са Петром Радојковићем, левим беком, Дејаном Дубајићем, десним халфом, Раденком Митровићем, левим халфом, Милутином Ристићем, десним крилом, Николом Симићем Попом, левом полутком, и др Лабудом Кусовцем, центарфором. За тај тим Нице говорило се да је био српски!

КРЕАТОР тима био је Никола Симић (Београд, 2. децембар 1897. - 22. децембар 1969), несуђени свештеник. Учио је богословију и истовремено играо фудбал у подмлатку БСК-а. Због тога је добио надимак Поп. Уочи рата успео је да заигра за први тим, а онда је прешао Албанију и са Крфа доспео до Француске. После Нице, успешно је играо за Монако (ACF Monaco), Гренобл (ACF Grenobl) и Тулуз (ACF Toulouse). Стигао је чак да једну полусезону 1919. игра у тиму Оксфорда (Oxford FC) и постане први Србин професионални фудбалер у Енглеској! За репрезентацију Краљевине Југославије одиграо је само једну утакмицу, али је као савезни капитен 1936. саставио четири државна тима.

По завршетку Великог рата, сви српски фудбалери из Нице завршили су медицински, технички или правни факултет, док је Дејан Дубајић (Загреб, 1897-1969, Београд), глумац и од оснивања 1947. члан Југословенског драмског позоришта, постао признати драмски уметник.

У ФРАНЦУСКОЈ нису само ђаци избеглице одржавали и достојно представљали српски фудбал. Исто је учинила и група студената која је у јесен 1917. била упућена у Италију. Они нису били студенти избеглице, већ ратници легендарне битке на Колубари (16. новембар - 15. децембар 1914), припадници јединице питомаца 1.300 каплара, школованих у Скопљу, који су због изузетне храбрости унапређени у чин поднаредника. У току рата су постали резервни официри и после славне битке на Кајмакчалану (12. септембар - 1. октобар 1916), ослобођења градова Битољ, Прилеп и Велес, послати су на студије у Рим. Када је на Солунском фронту настало затишје, све до почетка пробоја 15-17. септембара 1918, српска врховна команда и влада су одлучиле да студенте ратнике пошаљу на редовно школовање и тако спасу део српске младости од даљег нестајања, с тим да буду поново враћени на фронт уколико ратне операције то буду захтевале, што се није догодило.

ЖЕЉНИ фудбалске игре, студенти ратници договорили су се да обнове тим Сокола. Како то странцима није било дозвољено у Италији, пришли су клубу Про-Рома (Pro-Roma AC), под именом Соко Про-Рома, и почели да играју редовне утакмице с тамошњим тимовима. Средином 1918, када се рат ближио крају, Соко Про- -Рома је учествовао на турниру за пехар града Рима. У финалном мечу 16. јуна на игралишту Пјаца ди Сијена (Piazza di Siena) побеђен је тим Лација (SS Lazio) - 3:2, а на јарболу се вијорила застава Краљевине Србије. Био је то први међународни трофеј за српски фудбалски спорт. За победнички тим Соко Про-Рома наступали су: Душан Елезовић, Павле Бајић, Бранислав Вељковић, Југ Никашиновић, Милош Симовић, Милан Миодраговић, Андреја Којић, Светозар Кика Поповић, Павле Лукићевић, Живојин Симовић и Јован Денић.

Током окупације и до краја рата, опстанак српског фудбала се одржавао само у Француској и Италији. Захваљујући разумевању тамошњих власти и Савезника, створена је генерација младих играча која је једина могла да очува континуитет српског фудбала у току прве две деценије 20. века.


СУТРА: У новој држави фудбал постаје ногомет