У ЗНАК сећања на победу српске војске у Првом балканском рату 1912, против Турске, Данило Стојановић је одлучио да клуб добије име Велика Србија. Пошто је убрзо, 1913, уследио Други балкански рат, против Бугарске, оснивање клуба је морало да причека. У оба рата све школе у Београду, Крагујевцу и Крушевцу биле су претворене у болнице, предавања обустављена, ђаци распуштени. Тада су многи, који нису били регрутовани, могли до миле воље да шутирају лопту. На подручјима где се налазе Каленића пијаца и Црвени крст основани су лоптачки тимови Косово и Невесиње. Није мировао ни Данило Дача Стојановић и крајем 1912. основао је СК Душановац, где је, по потреби, био и голман, а утакмице су игране на војном земљишту у близини Топовских шупа.

Ученици Треће београдске гимназије су основали клуб Славија, у коме су се истицали Јован Ружић, Александар Радосављевић, Ђорђе Борисављевић и три брата Александар, Милан и Михаило Вучо. Играли су своје утакмице у порти Светосавске цркве, касније у Карађорђевом парку. На Малом Калемегдану, испод Павиљона "Цвијета Зузорић", играли су фудбалери Душана Силног.

РАЗНЕЖЕН војничким успехом српске војске, у два изнуђена и ослободилачка рата, Данило Дача Стојановић је своја патриотска осећања допунио када је 1. августа, по јулијанском, а 14. августа по грегоријанском календару 1913, у хотелу "Касина", на оснивачкој скупштини, нови клуб назвао Велика Србија! У нови клуб прешли су сви фудбалери Славије као и неколико играча клубова крагујевачке старе Шумадије и Младе Шумадије.

Прва утакмица после Другог балканског рата одиграна је 21. септембра 1913, на терену "Тркалиште", где ће касније нићи зграде Техничког факултета и хотела "Метропол", као и Вуков споменик, када је БСК победио Велику Србију - 2:0. Први тим новоформираног клуба, који ће у будућности играти огромну улогу у српском фут(д)балу, под различитим именима, играо је у саставу: Данило Стојановић, Мирослав Најдановић, Петар Радојковић, Микан Павловић, Едуард Мифек, Миливоје Ивановић, Милан Стефановић, Алојз Махек, Драгољуб Вељковић, Влада Крстић, Јосиф Фурјановић. Овај меч може се сматрати првим вечитим дербијем у држави Србији. Много година касније оба клуба ће због виртуелно-политикантских разлога мењати име!

САМО годину дана од оснивања, СК Велика Србија освојио је први пехар-трофеј Српског олимпијског комитета - СОК, основаног 23. фебруара 1910, а примљеног у Међународни олимпијски комитет (фра. International Olympic Committee) - ИОК 17. јула 1912. на Олимпијским играма у Стокхолму. У финалној утакмици, на игралишту "Сокол" у Кошутњаку, тада најмлађи клуб у Србији победио је крагујевачку Шумадију -3:1.

Београдски клубови Српски мач, БСК и Велика Србија су пред Први светски рат често гостовали у иностранству, логично у најближој Аустроугарској царевини, у Новом Саду и Панчеву, као и у Румунији у Темишвару и Араду, местима са претежно српским живљем. Велики успех, за то фудбалско доба, забележио је Српски мач када је у Новом Саду победио гласовити бечки Рапид - 3:2! У Војводини, такозваној Јужној Угарској, били су формирани 1901. клубови Бачка у Суботици и 1909. Кикинда, а пред сам почетак Великог рата 1914. Војводина у Новом Саду.

СЈАЈАН потез повукао је инж. Данило Дача Стојановић, председник Велике Србије, када је у Београд довео проверене фудбалере из Чешке Алојза Лојда Махека, Едуарда Мифека и Венцеслава Петровцког. Они су били први странци у београдским клубовима, одлични играчи, али и аматери који су били запослени. До избијања рата 1914. заједно са Јованом Ружићем чинили су окосницу тима Велике Србије. Када је Београд бомбардован, прешли су у Крагујевац, и тамо се запослили у Војнотехничком заводу - Тополивници и играли фудбал, што је већ била традиција у њиховој земљи. Њих тројица и остали Чеси који су радили у Србији одбили су позив Аустроугарске царевине, као њени држављани, да се врате и регрутују у војне јединице. Тако је трајало до новембра 1915. када су Лојда Махека и Венцеслава Петровцког ухапсили као војне бегунце, док се Едуарду Мифеку после привођења изгубио сваки траг.

Током почетака фудбала у Србији није било правих судија (делилаца фудбалске правде) већ су старији играчи делили ту правду, по сопственом нахођењу и често погрешно. Тек је 1913. Милан Булајић, енглески ђак, превео књигу "Правила игре" на српски језик", после чега су се многи заинтересовали и почели да уче.

ПРЕКИД фудбалских активности у Србији уследио је 28. јула 1914. са званичним почетком (ултиматум из Беча стигао 14. јула!) Првог светског рата. Аустроугарска (Austerreich-Hungarian) војна солдатеска кренула је у покоравање, увек спремних за одбрану, непослушних Срба! Пре него што су уследила освајања и прва разарања, река избеглица из северозападних крајева је већ кретала према југу и унутрашњости Србије. У једном конвоју нашле су се познате породице Ружића, Бабића, Дедијера, Протића и државног саветника Стокића.

Међу многобројнима били су ученици недорасли за војску, али и они тек стасали за озбиљне спортске подухвате који су у београдским клубовима упознали фудбалску вештину и правила игре. Најпознатији међу њима био је Јован Ружић (12. децембар 1898. - 25. септембар 1973, Београд), који је као малолетан играо за Српски мач, потом Славију и први тим Велике Србије.

ДОЛАСКОМ мигрантске младежи, у градовима на југу Србије, и тамошње становништво се заинтересовало за фудбалску игру. У кафани "Стара престоница" 14. октобра 1914. одлучено је да се формира тим за игру. Сви присутни сложили су се да се тај тим назове Цар Лазар. Фудбал је и раније скакутао по околним пољанама, а прву лопту донео је Емил Бергант (1868-1922), ондашњи наставник гимнастике у крушевачкој гимназији! Крушевљани, познати по надимку Чарапани, кожну лопту, тај фудбал, називали су ледица, вероватно због свог наставника, пореклом Чеха, у чијој је домовини најпопуларнија игра била хокеј на леду. Хокејашка лопта, знани пак, у Чешкој се називао ледица. У ствари, било је то прво занатско предузеће за израду кожних лопти и хокејашких пакова, са значајним именом фирме "Ледица". Наставник Емил је ђацима приликом играња фудбала говорио: "Гурни то ледицо, гурни" записао је у књизи "Од прве лопте до савезних лига", издање Крушевац - 1962, др Добривоје Боба Лисинац.

ПРВА утакмица, у још непокореном Крушевцу одиграна је на платоу брда Багдала, између тима названог Цар Лазар и фудбалера придошлих избеглица које је предводио Јован Ружић. Брдо необичног имена крстио је у 17. веку турски путописац Евлија Челебија (Evlia ibi Dervis Zilli - 1616, турс. млади господин), и на средњовековном турском језику значи - леп поглед. Резултат овог меча није познат. Убрзо, почетком 1915, Јован Ружић се пребацио у Француску, где је матурирао и фудбал.


ШАМПИОН НОВЕ КРАЉЕВИНЕ

АЛОЈЗ Лојд Махек (Храдец Кралове, данашња Чешка, 8. јул 1895. - 20. август 1978, Београд), после рата је остао у Београду и до краја живота играо за тим СК Југославија (бивши СК Велика Србија) и учествовао у освајању два првенства 1924. и 1925.године, нове државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.


СУТРА: "ТОПОВСКО ЂУЛЕ" ОСВАЈА ФРАНЦУСКУ



Све фотографије у фељтону су из приватне архиве аутора