ПОЧЕТНИ кораци српског фудбала и тешкоће на које су наилазили његови приврженици оставили су горак утисак на све активисте прве генерације. Спласнуло је почетно одушевљење лепотом игре, а улазак у нови век ништа није добро обећавао. Разваљивање и крађа дрвене ограде на првом фудбалском игралишту на Губеревцу оставили су неизбрисиви траг. Неразумевање околине, можда и љубомора, отупили су вољу малобројних играча и гледалаца.

Коначно, једна фудбалска утакмица одиграна је 9. јула 1900. у Топчидеру. На позив Првог српског велосипедског друштва (фра. velocipede, онај који вози на точку, точкаш, бициклиста) група спортиста из Суботице играла је фудбал и такмичила се у трчању и бициклизму. Како нису имали довољно фудбалера за два тима, позвали су у помоћ неколико београдских играча. Резултат утакмице није записан, али тврди се да је било доста голова. На неки начин ова утакмица може се сматрати првом интернационалном на територији Краљевине Србије. Зна се да је у тиму гостију било доста Мађара и Чеха из тадашње Аустроугарске царевине.

БЕОГРАДСКО гимнастичарско друштво Соко на почетку новог века имало је своје одељење за лоптање. Први чланови су углавном били гимнастичари, а фудбал су играли као рекреативну допуну. Онда, кад су осетили да се о њима не води довољно рачуна, Стеван Стефановић (Београд, 10. јануар 1880 - 4. октобар 1944), челник врсте, с истомишљеницима је 18. априла 1903. основао самостални фудбалски клуб. У почетку је назван Фудбалско друштво Соко, које је врло брзо прерасло у Спортски клуб Соко, а 1931. у Београдски аматерски спорт клуб - БАСК.

Пут Сокола био је тежак и трновит и тек када је изграђен прописани терен у Кошутњаку почело се са озбиљним утакмицама. У тим пионирским данима српског фудбала у оснивању, првих лоптачких клубова, истицали су се Данило Дача Стојановић, Влада Крстић, Стеван Стефановић, Димитрије Стаменковић, Момир Коруновић, Димитрије Ђорђевић, Милош Радојловић, којима су се нешто касније придружили Андра Јовић, Јован Викторовић и Милета Недић.

ФУДБАЛ, тог времена, није био само привилегија Београдске чаршије. Велики ентузијаста инжењер Данило Дача Стојановић (Лапово, 24. октобар 1877 - 25. април 1967, Београд) често је боравио у Крагујевцу где је радио као хонорарни наставник, при Војнотехничкој школи Завод, када је 14. септембра 1903. основао Спорт клуб Шумадија. Убрзо затим, по српским варошима, започело је оснивање фудбалских клубова, углавном с именима јунака, историјских личности, догађаја, али и донатора трговаца и занатлијских удружења.

Најчешћа имена била су Душан Силни, Цар Лазар, Обилић, Југ Богдан, Синђелић, Карађорђе, Хајдук Вељко, али и Игла (шнајдери), Шило (обућари), Пекар (они што од пшеничног брашна праве хлеб), Митић (трговци). Поводом стогодишњице битке код Делиграда 1806, у Првом српском устанку, крај Алексинца, основан је истоимени клуб - Делиград.

НИЈЕ познато нити записано зашто је новоформирани београдски клуб, 13. септембра 1906, добио име Борачко-лоптачко друштво Српски мач. Претпоставке кажу да је име изабрано због српског јунаштва 28. јуна 1389, на Видовдан, у боју на Косову пољу! Прву званичну утакмицу Српски мач одиграо је на дан свог оснивања у Кошутњаку против Сокола и био поражен - 2:7. Утакмица је одиграна по правилима из 1905, објављеним у Београду, у књижици "Лоптање ногом", коју је са немачког превео и правила игре протумачио Анастас Ст. Христодуло.

Нови лоптачки клуб Српски мач је од београдске општине добио у закуп (99 динара годишње) терен у парку Св. Ћирило и Методије код Вуковог споменика. Стадион (игралиште), усред града, свечано је отворен 16. августа 1907.

ДОГАЂАЛИ су се и сукоби унутар и међу клубовима, познати под именом српска посла, посебно у Српском мачу, али они нису значајно утицали на развој фудбалске игре.

Због сталних трвења и ривалства, клубови Соко и Српски мач све су више губили присталице. Предузимљиви Данило Дача Стојановић, заједно са Јевремом Пантелићем и другим занесењацима, фудбалским истомишљеницима, 1. септембра 1911, у кафани "Женева" на углу Београдске улице (у доба владавине комуниста Улица Бориса Кидрича) и Булевара краља Александра (из комунистичких времена до 21. века Булевар револуције), основао је нови, београдски спорт клуб - БСК, али тек кад је добио одобрење градских власти. Занимљиво је да је већина врло добрих фудбалера Сокола и Српског мача приступила новоформираном клубу, што се на неки начин може сматрати првим трансферима у тадашњем српском фудбалу!

ПРВА ЗВАНИЧНА УТАКМИЦА УБИСТВОМ краља Александра и краљице Драге Луњевице - Машин - Обреновић, 29. маја 1903, у такозваном Мајском преврату, још једном су прекинуте лоптачке активности. Поводом Првог српског устанка 1804. на Ђурђевдан, 23. априла по старом, или 6. маја 1904. по новом календару, одиграна је прва званична утакмица на игралишту Кошутњак код Хајдучке чесме. Актери су била два тима новонасталог клуба Соко.

ОДМАХ по оснивању, БСК је другог дана одиграо прву међуградску утакмицу против СК Шумадија из Крагујевца и победио -7:1. Стасао, веома брзо, у озбиљан клуб, са најбољим фудбалерима тог времена: Велибором Станковићем, Миодрагом Недићем и Андрејом Којићем, БСК је имао неколико млађих селекција у којима су се истицали гимназијалци Михаило Андрејевић, Душан и Милан Протић, Душан Стефановић, Боривоје Васиљевић, те реалци Никола Станковић и Душан Глишић, као и практично комплетан тим Богословије.

По неписаном, српском правилу, убрзо је дошло до раскола између потпредседника Данила Даче Стојановића и осталих чланова БСК-а. Као оснивач и СК Шумадија инжењер Стојановић је Крагујевчанима, после њиховог тешког пораза, упутио писмо и обећао реванш утакмицу, што се није допало осталим члановима београдског клуба.

У СВОЈОЈ биографији Чика Дачине успомене записао је зашто је СК Шумадија после пораза у Београду био пред растурањем. Покушао је да их окуражи, да буду спремни за реванш који је био договорен за пролеће 1912. Управа БСК-а је дознала за то писмо и одлучила да од свог потпредседника затражи оставку. Његов одговор је био - иступање из клуба!

Једно краће време био сам ван спортских догађаја, чак и најозбиљније решен да коначно напустим спортски рад, написао је Стојановић. Међутим, после извесног времена, пошто сам успео да савладам свој ранији гнев, због ускогрудости извесних људи, почела је опет да ме вуче неодољива жеља вољеној игри - фудбалу. Мучен жељом, спречаван достојанством, донео сам решење - да оснујем нови клуб који ће бити достојан ривал БСК-у и осталим клубовима у земљи.