У СРПСКОЈ историографији записано је да је фудбалско доба почело у држави Краљевини Србији, за време монарха (краља) Александра Обреновића (14. август 1876. - 29. мај 1903, Београд), првом игром на два гола, с надуваном кожном лоптом која је шутирана ногама, 19. маја 1896. и по средњоевропском времену у 15 часова.

На простору између калемегданских зидина и Kуле Небојшe обележени су голови. Ко зна како, вероватно камењем и циглама, или скинутим оделима, јер би за то доба било илузорно замислити да су први протагонисти играчи, фудбалери, користили праве стативе и мреже на њима. Време је било топло, пролећно, препуно набујалог зеленила и чистог ваздуха.

АКТЕРИ ове утакмице били су спортисти Првог гимнастичарског друштва Соко, основаног 11. септембра 1891, а насталог од Кнежевског друштва за гимнастику и борење 1. септембра 1857, на иницијативу сликара Стевана Тодоровића (1832-1925), бечког и минхенског ђака, а које је 1864. престало с радом. Касније, 3. јануара 1882, Друштво је обновио др Владан Ђорђевић (1844-1930), лекар, књижевник, политичар и научник. Први фудбалери сигурно нису били свесни значаја своје одлуке да у Београду покрену лоптање ногама, по узору на европске велике градове попут Лондона, Париза, Берлина, Беча, Прага...

Тог мајског дана стидљиво је најављена нова врста спортске забаве за омладину Србије, а истовремено и нова забава за гледаоце. На првој утакмици, на два гола, између два тима Сокола било је око педесет знатижељних посматрача. Тако је, без већих амбиција, постаљен камен темељац једнe спортскe гранe која ће брзо добити огроман број присталица и значај широм земље Србије.

ПРВУ кожну лопту, као сувенир са студија, у Београд је донео Хуго Исак Були (Београд, 14. децембар 1875. - 1941/42, стрељан на Сајмишту), син познатог трговца Едидија Едија (Edidy Buly), чија се радња мешовите робе налазила у Јеврејској улици на Дорћолу. Млади Були је студирао у Берлину и играо за тим Германије, али је врло често долазио у родни град жељан домаће атмосфере, дружења са школском генерацијом и родбином.

Размењујући искуство са осталим студентима дошао је до спознаје да нова игра може и треба да има присталице у Србији. У Београду се учланио у Гимначарско друштво Соко и са пријатељима 12. маја 1896. основао Лоптачку секцију. Тако је дошло до договора о првој јавној утакмици-приредби, на травнатом платоу крај Куле Небојше. Постоји прича да је трговац Еди две лопте сакрио испод тезге како се не би играо тај фудбал (нем. fussball), јер његов син се школовао за будућег трговца а не за циркузанта.

НАРУЧИВАЊЕ Књига "историја и теорија фудбала" може се наручити на телефоне 069 104 76 67 и 011 277 44 71 каои на имејл almiho@sbb.rs

ЛИСТ "Вечерње новости" излазио је сваког дана на четири страница малог формата, објавио је о том дешавању кратку информацију под малим, неупадљивим насловом - Соко.

Први извештај с фудбалске утакмице заиста је био скромно пласиран. Можда и због тога што читаоце обавештава само о новом виду активности Сокола, или што таква вест спада пре у куриозитете него што има карактер праве информације. Она је у листу пронашла простор вероватно и због тога што је лоптање обављено ногама. Нема резултата, нема никаквих назнака да је једна страна, од два тима, постигла гол. Нису забележена имена играча. Неспретни новинар је читаоцима само скренуо пажњу на врсту забаве за младе која се разликује од игре клиса, бацања камена с рамена, мачевања, јахања, пливања, веслања и клизања.

КОНАЧНО, текст је нашао место у новинама, јер је њ.к.в. Александар Обреновић био посебно заинтересован за правилан физички одгој младих поданика који доста времена проводе по разним биртијама, мада је и сам жестоко обожавао пиво.

Извештач-новинар с прве фудбалске утакмице у Београду пише: "Гимнастичари су изводили разне игре једном великом лоптом, бацајући је по извесним правилима час у вис, час у даљину, и то што је најзанимљивије, само ногама. Ове игре поред тога што су врло занимљиве, како за играче, тако и за гледаоце, још су веома корисне са хигијенског гледишта, јер доприносе наглом развоју свију мишића на ногама. Игром је руководио и господин Фајфра, друштвени учитељ, и господин Хуго. Гледалаца је можда могло бити педесет."

ОХРАБРЕНИ добрим пријемом у јавности, први фудбалери су наставили лоптање ногама, али више нема изворних, записаних докумената о јавним утакмицама. Тек после три године, 1. маја, по старом јулијанском, или 14. маја по новом грегоријанском календару, 1899. у просторијама Трговачке кафане основано је Прво српско друштво за играње лоптом. Оснивачи су били Хуго Були и Андреја Николић (Париз, 5. октобар 1853. - 18. септембар 1918, Београд), касније доктор наука и академик.

Први београдски заљубљеници у футбол (англосаксонска говорна варијанта), нешто касније фусбал (германски изговор), једва су проналазили пољане на којима су могли да играју два тима у комплетним саставима. Потуцали су се с краја на крај града, од плаца у Кнез Михаиловој улици (на том простору је Српска академија наука и уметности), иза некадашње Делијске чесме, до једне ливаде на углу Југовићеве и Симине улице, па даље до Губеревца, Топчидерског брда и Баре Венеција.

Фудбалер и новинар АУТОР овог фељтона Александар Михајловић рођен је у Крушевцу, где је завршио гимназију, а потом је дипломирао на Државном институту за физичко васпитање у Београду. Играо је фудбал у Напретку, краљевачкој Слоги, Ријеци и неколико мањих италијанских клубова. Професионалним новинарством бавио се у дневним листовима "Политика" и "Спортски журнал", недељницима НИН и "Сведок", као и у британском "Ворлд сокеру" (World soccer).

МЕЂУ пионирима фудбала у Србији истакнута места заузимају Радивоје Новаковић, Драгиша Борисављевић, Петар Мирковић, Влада Стефановић, Божидар Петровић, Милорад Куртовић, Андра Константиновић, Тодор Франтл, Богдан Хајнц, Гојко Ђаја, Велизар Митровић и Густав Фајфра. Играли су тај фудбал кад га нико није разумео.

Под надзором Хуга Булија, око тридесет младића тренирало је фудбал на Топчидерском брду. Касније су се приближили граду и вежбали на Губеревцу, крају код такозваног Мостара, на коме су биле болнице Медицинског факултета. Кад је управа града Београда потврдила правила фудбалске игре, 16. маја 1899, ови ентузијасти су се латили изградње терена и с прикупљеним новцем, у износу од пет стотина динара, направљена је дрвена ограда око игралишта.

НОЋ после прве јавне утакмице, на ограђеном игралишту догодило се нешто веома неповољно по даљи развој фудбала. Са првог фудбалског стадиона, под окриљем мрака, однесена је дрвена ограда. Оно мало остатка грађе, која није била покрадена, Хуго Були је распродао да би како-тако обештетио себе и остале улагаче. Природно је да су оснивачи клуба и градитељи терена били деморалисани оваквим развојем догађаја. Ово тужно поглавље потрајало је дуже. Активност првих фудбалера је заустављена, али је и Прво друштво за игру лоптом пред сам крај 19. века престало да егзистира. Угасило се...