У ПРИРОДИ је сваке власти, било демократске или тоталитарне, да влада с намером да се што дуже одржи на власти. Да би се то постигло, свака власт, између осталог, тежи да завлада јавним мњењем, с тим што тоталитарна власт (бољшевизам, нацизам, фашизам, маоцедунгизам, полпотизам и др.) то обавља применом насилних метода у чију смо се ефикасност и сами уверили у доба владавине Јосипа Броза Тита, док то демократска власт (досовска) чини на много перфиднији, насилан, такорећи плишани, али ништа мање ефикасан начин. Преко јавног мњења и његових моћних медија власт се спушта у саму свест и подсвест својих поданика или грађана преудешавајући околности и политичка расположења грађанства у складу са својим идејама, програмима и намерама. На тај начин власт постаје господар душа својих грађана и манипулише њима по својој вољи.

ЈЕДАН од највећих писаца нашег времена Франц Кафка описао је у својим делима три фазе кроз које пролази однос власт - мали човек, док не достигне највишу фазу у којој је власт, бар за неко неодређено време, сасвим сигурна у учинке свога властодрштва и у покорност својих поданика.

Најпре долази терор који прати безразложно убијање невиних, или ма и најмање сумњивих. У нас је то одговарало примени друге фазе револуције коју је спроводила у јеку ослободилачког рата КПЈ.

Затим долази таква бирократска организација друштва и свемоћ друштвене хијерархије да је до власти, чак и до најнижих њених представника, немогуће доћи.

Најзад као последица свих примењених мера у претходним фазама, долази фаза страха у којој нема потребе за насиљем, јер се апсолутна покорност поданика одражава живим сликама насиља, које су сачуване у њиховој свести и преносе се с колена на колено, а које све без изузетка потврђују да је сваки отпор узалудан, штетан и катастрофалан за онога ко подлегне његовим искушењима.

РАНИ 20. век, а нарочито његова друга половина, додали су овом односу власт - појединац једну веома важну карику. Тај посредник зове се интелектуалац. Још у доба просветитељства власт је схватила какву опасност или корист за њу може имати образован човек чију мисао ништа не спутава, ни друштвена, ни професионална, ни духовна позиција, дакле ни верска, ни политичка, ни национална припадност.

Ако се снази, слободи и смелости мишљења придода и неодољива, ненадмашна духовитост, онда је јасно зашто су се такозвани просвећени владари 18. века отимали о пријатељство с једним Волтером.

Пруски краљ Фридрих Други Велики, и сам присталица идеја просвећености, писао је Волтеру готово љубавна писма дивећи се његовом духу, језику и стилу.

И данас политичари воле да виде у свом окружењу понеког истакнутог интелектуалца, нажалост више ради имиџа него да би користили његову памет за добро друштва. За неутрализацију или припитомљавање интелектуалаца, демократија се, као и у свему другом, служи финијим и перфиднијим методама.

ДАНАС, рецимо, нема забрањене књиге, позоришних представа или филмова, нема званичне цензуре, али се политиком државних дотација и те како утиче на културну, па самим тим и друштвену политику.

Наши политичари имају поражавајуће игнорантски однос према култури и уметничком стварању. Не можемо ad hoc да проценимо да ли је реч о недостатку уметничког сензибилитета, одсуству естетичког образовања, недостатку навика које се стварају у најмлађем добу, преоптерећености пословима који никако да помере ову земљу са мртве тачке, или примитивном менталитету.

Како ускладити процес глобализације са потребом очувања културног и националног идентитета? Како децентрализовати културну политику, а осигурати културне стандарде?

СВАКО дефинисање нове културне политике поставља бар два захтева: први се односи на преиспитивање основних појмова који су у оптицају; други се односи на утврђивање главних носилаца културне политике, као и њених циљева и средстава. Неко ће рећи да је политика одувек тежила да магију културног стваралаштва подреди утилитарним циљевима и политичким интересима. Између света политике и света културног стваралаштва надносио се дух ароганције политичке моћи. Културно стваралаштво тежило је одувек ка томе да одступи од утврђених, праваца развоја. Зато би могао и бити оправдан онај скептицизам који се успостављао према самој могућности да супротности између света политике и културног стваралаштва буду до краја превладане.

Историјски гледано, културну политику запљускивале су две тенденције: ауторитарна и либерална. У средишту ауторитативне концепције открићемо једну реченицу која припада Платону: У нашој држави неће бити потребни инструменти са много жица. Ово сужавање артистичких форми јесте, према нашем мишљењу, кључ за разумевање једне ауторитативне концепције. Јер слобода духа и јесте у слободи форми. Али око ове идеје окупљене су и многе друге: идеја да се редукује уметничко наслеђе на оно што је са становишта државних интереса прихватљиво, подобно; идеја о увођењу свеопште цензуре над свима који нешто стварају; награде ће припасти подобнима, а непослушне ће стићи казна, чак и прогонство из државе.

ОВУ концепцију, полемички надахнуто, оспориће, много векова касније, Џон Милтон, утирући пут једном новом поимању слободе духовног стварања. Према Милтону, сваки стваралац мора имати пуну слободу изражавања; цензура не само што је непотребна и штетна већ је и неостварива: сваки човек обдарен је разумом и сам може пресудити шта је добро а шта лоше у стваралаштву; цензура вређа достојанство и писца и читаоца; сваки избор, без свежих дотока, претворио би се у бару, итд.

НЕКИ истраживачи, као што је Швеђанин Карл К. Клеберг, видеће културну политику као део националних напора у области културног развоја. Француски социолог Жорф Димаздије ће је добрим делом посматрати у контексту деловања политичких странака, независно од тога да ли су на власти или у опозицији;

Огистен Жерар, француски експерт за културу политику, откриће је у активностима многих институција, организација и покрета; теоретичар Мајкл Волкеринг посветиће највећу пажњу држави као главном носиоцу културне политике.

Савремена држава успоставила је широк спектар циљева културе, који, понекад, изгледају неповезани или чак противречни. Да ли је могуће подстицати демократизацију културе а очекивати елитизам у духовној сфери? Како ускладити процес глобализације са потребом очувања културног и националног идентитета? Како децентрализовати културну политику, а осигурати културне стандарде? Како очувати и ревитализовати наслеђе, а не запоставити динамику савременог стваралаштва, итд?


АУТОРИТАРНА И ЛИБЕРАЛНА КУЛТУРА

ОСНОВНЕ две концепције, ауторитарна и либерална, као да су биле уткане у главне токове културне политике 20. века, одређујући услове и исходе културног стваралаштва. Ма колико да је сам појам културне политике и до данашњег дана остао недовољно одређен и јасан, он се у свим случајевима недвосмислено повезује са културним развојем.