ФЕЉТОН који је пред читаоцима "Новости" је избор текстова из књиге "Културна политика у транзицији" у којима се аутор, без зазора, упушта у рашчлањивање узрока и последица многих збивања која се тичу самог опстанка српског друштва, будући да је култура онај суптилни сеизмограм што бележи перспективе успона или пропадања једне нације.

Култура је у овом штиву схваћена у најширем смислу: од судбине пијаце "Зелени венац", као једне од знаменитости београдског урбаног језгра, па до трагично-гротескне судбине Народног музеја, што га већ више од деценије сваки нови министар културе "реконструише", у ствари кречи, скида и ставља скеле, кроји и цепа планове за ту "историјску" наводну реконструкцију. Прича о Народном музеју у Београду парадигма је несреће која разара дух овога народа, то је прича планетарне ексклузивности - будући да ниједан народ на овој, још увек настањеној планети не чини од својих фундаменталних културних и духовних вредности оно што Срби чине од својих.

ТЕМЕ којима се аутор овог штива бавио током прве деценије овог века упозоравају да зла времена пролазе много спорије него што календар налаже. Ово штиво није уопштена расправа, још мање памфлет; реч је о крајње конкретном приступу који се може дефинисати као анализа деструкције система вредности, која одређује перспективе, не само културе, већ и друштва у целини. Рушењем културе руши се држава, рушењем државе руши се привреда, рушењем привреде српски народ постаје само обична радна снага.

Ово је темељно сведочанство о друштвеним, културним, па самим тим и политичким збивањима током једне, за овај народ и ову државу, несрећне деценије; али ово штиво представља, исто тако, јасно и одрешито дефинисано национално, патриотско становиште, које је прилог борби за васпостављање погажених критеријума вредности, који се тичу самог опстанка српске нације.

О БАХАТОСТИ досовске власти и њеног министра правде Владана Батића најбоље говори пример када је 21. маја 2002. године откривен споменик цару Стефану Душану без дозвола Градског секретаријата за урбанизам, задуженог за зелену површину, и Секретаријата за културу. То значи да судије суде по закону, а министар без дозвола.

Занимљиво је да истог дана када је откривен споменик Комисија за споменике и називе тргова и улица доноси одлуку о његовом постављању. На поменутој седници расправљано је о свим околностима за откривање овог споменика и донет је закључак да се прихвати поднети захтев Министарства правде, иако је у процедури подношења захтева било одређених неразумевања - како су истакли у Секретаријату за културу. Одлука Комисије постаје валидна тек када се о њој изјасни и Извршни одбор (члан ИО за културу Горица Мојовић), а потом и Скупштина града Београда. Ниједна од ове две институције није се оглашавала о томе, тако да закључак Комисије за споменике и називе тргова и улица нема правну снагу. Ова одлука је од велике важности, јер је споменик подигнут на јавној површини - без дозволе и мимо закона.

На овај бесрамни чин реаговао је адвокат Драгослав Ћетковић, који је истакао: "Цар Стефан Душан дефинитивно је заслужио да се његов споменик нађе испред Палате правде, јер је он сигурно утемељивач законодавства у нашој земљи, али не слажем се са начином на који је све урађено, јер се потврдило да и највиши званичници раде на брзину, не поштујући минимум правних прописа за које се децидирано залажу у својим јавним наступима."

КОМИСИЈА за именовање улица и тргова Скупштине града Београда за време досовске власти, на челу са познатим писцем Светланом Велмар-Јанковић и члановима др Марком Поповићем, археологом, и Драгомиром Ацовићем, архитектом, и осталим мање познатим члановима, која је требало да да предлоге за нове називе многих београдских улица и тргова, расформирала се у јуну 2002. године (не завршивши посао) подношењем оставки истакнутих чланова. Касније, на чело ове значајне комисије долази син познатог, истакнутог сликара проф. Боже Продановића - мање познати сликар и писац Милета Продановић.

У нашој престоници остале су улице Хрватска, Босанска, Загребачка, Сарајевска, Осијечка, Хварска, али у Загребу нема имена српских градова. Радомира Путника у Сарајеву "прекрштена" је у Змаја од Босне, а Војводе Степе у Кулина бана....

КО КАЖЕ да Срби нису толерантан народ?! После 10 година ратова између "наших народа и народности" у Београду и данас можете прошетати горе наведеним улицама. У Загребу и Сарајеву табле на зградама са именима српских градова скинуте су и бачене у старо гвожђе. Београђани и даље имају Задарску, Шибеничку, Ријечку, Мостарску, Скопљанску, Љубљанску...

У Кнез Михаиловој улици бр. 42 остао је натпис на фасади зграде "Прва хрватска штедионица", са јасно уочљивим кукастим крстовима, и Београђанима то не смета. Веома је занимљива чињеница да је 1856. године загребачка власт за првог почасног грађанина Загреба прогласила нашег великана Вука Стефановића Караџића, а још занимљивије је да је повеља написана ћирилицом. Туђманова власт, када је мењала називе улица, прво је променила управо Улицу Вука Стефановића Караџића.

У главном граду Хрватске, наравно, више нема Београдске улице, а "Српска улица" никада није ни постојала.

И у Сарајеву је Београдска улица преименована у Емерика Блума, а Улица Вука Караџића постала је Пехливанићева. За разлику од Београда, и Загреб и Сарајево имају улицу Јосипа Броза Тита, а Београд је нема?!

Централне власти су увек узимале улице за себе, а Карађорђевићи су их исправљали, док су комунисти мање-више били наклоњенији Обреновићима него Карађорђевићима. Критеријуме о именовању улица поставила је Београдска општина 1896. године. По тим критеријумима, београдске улице добијале су називе све до 1941. године. Ипак, главно преименовање београдских улица догодило се 1946. и 1948. године, када је преко 100 улица променило имена.

Досовска власт је све улице у центру града које су комунисти именовали преименовала, а оставила је оне на периферији. У марту 2004. године Градска скупштина променила је називе за 71 улицу. На удару су углавном биле улице са именима народних хероја, познатих антифашиста и других заслужних грађана ове земље. Оваква "сеча" посебно је захватила општину Врачар.

Оваква власт је оличење историје, прескаче пола историје а другу половину исправља. Занимљиво је да амерички председници имају своје улице у Београду. У чему су они заслужнији од председника Француске и Русије? У Београду нема улицу први градоначелник Београда Младен Младеновић, а да не говоримо да улицу нема ни Бранко Пешић, градоначелник и највећи градитељ Београда. Улицу немају ни краљ Александар Карађорђевић, ни краљ Петар Други. Враћен је Булевар краља Александра Обреновића, иначе сахрањеног у Цркви Светог Марка.


ХРАБАР НЕПРИЈАТЕЉ

У ЗГРАДИ Народне банке у Улици краља Петра нема обележја да се на том месту родио наш славни комедиограф Бранислав Нушић. Браниоцима Београда споменик је подигао генерал Макензен, који је окупирао Београд 1915. године, и ставио натпис "Храбром непријатељу". Зашто се ћути о постављању споменика жртвама ратова и НАТО агресије од 1990. до 1999. године на просторима бивше Југославије, ако се зна да је расписиван конкурс и да су одабрани радови.