ПРВИ слоган напредњачке странке гласио је: "Закон, слобода, напредак". Касније, њихов страначки лист "Видело" избацио је други слоган: "Ред, рад и законитост", уз образложење да ове три речи сажимају цео програм странке. Ова странка је основана, као и радикали и либерали, 1881. и њен програм потписало је више од 120 посланика, између осталих, и они који су, два дана раније, потписали Пашићев програм радикалне странке (Један човек у две странке - тиме је, у ствари, почео наш вишестраначки живот!).

Била је то странка слободоумне, западњачки оријентисане интелигенције - за разлику од русофилских радикала, и словенофилских либерала - да би се претворила у класичну странку из које су ницале "дворске владе". Напредњаци под Милутином Гарашанином настојали су да постану монополска државотворна странка: државне разлоге стављали су испред свих других, владајући - уз презир према народу - политиком чврсте руке, уз јак ослонац на полицију и династију. Била је то прва странка која је "срасла" са државом, у којој су страначки и државни интереси сматрани за једно исто - а владавина таквих странака обично завршава у терору.

ДВЕ године касније, 14. маја 1889. године, напредњаци су, сада у опозицији, у Београду држали Главни збор своје странке. То је требало да буде њихов одговор онима који су, после линча 1887. и потпуног напредњачког пораза на изборима за Уставотворну скупштину 1888, тврдили да напредњака више нема у земљи, и да су им радикали "семе затрли".

Збор је држан у башти "Велике пиваре", која се граничила са парком Министарства финансија. На збор су пуштани само позвани, а грађани су само могли да слушају и гледају "преко плота". У парку Министарства окупила се гомила грађана, много младих људи. "Махом ђака", стоји у потоњим извештајима радикала. "Махом дечурлије и мангупарије", пише у напредњачким извештајима.

ШТА су ти махом ђаци или махом мангупарија, учинили?

Кад је збор завршен, практично по команди, из парка су полетеле каменице, као знак да напредњацима, ни после две године од силаска са власти, народ није заборавио "сејменски терор", гушење Тимочке буне у крви, прогоне радикала... Неколицина напредњака је била погођена и повређена. Полицајци који су обезбеђивали збор, растерали су изгреднике.

Око две хиљаде напредњака који су присуствовали партијском "конгресу", мирно се разишло. Лидер напредњака, Милутин Гарашанин, са стотинак другова, остао је на ручку. Тек што су сели за постављене столове, каменице су поново почеле да пљуште у супу!

Камење је падало у потпуној тишини, без иједног узвика. У први мах се није ни видело одакле - као да пада са неба, као природна непогода.

А ЗАТИМ, са каменицама и моткама, присталице радикала, или како у једном опису догађаја стоји - разна гуламферија, улети јуришајући на башту. Напредњаци - трк у зграду "Пиваре". Али, јуришници који су кренули у политички обрачун моткама, нагло променише смер, па право за оне столове где је био постављен банкет. И тек кад смазаше шта се ту нашло, јурнуше на зграду. Тад полетеше каменице, мотке, усклици.

Београдска штампа описује како "утом наиђе управитељ вароши са пандурима. Мало доцније, појави се и сам министар, господин Коста Таушановић (радикал) лично."

МИНИСТАР и управитељ вароши дуго су убеђивали застрашене напредњаке да сад, кад су они ту, смеју да изађу, јер им се ништа неће десити. И кад су напредњаци најзад кренули кришом да излазе, засуше их опет каменицама.

Под кишом каменица жандармерија је пратила народњаке улицом Милоша Великог, па на Теразије. А тамо је настала нова гужва.

Напредњаци су се бранили како су могли, било је гушања, потезања ножева, пуцања из револвера... Један метак оборио је на земљу неког младића. Из гомиле су се чули повици:

- Уби га Гарашанин!

Гарашанин би био на месту линчован, да га пријатељи нису заклонили својим телима и одвукли у Министарство унутрашњих дела, које је било у близини.

Ту ноћ Гарашанин је преноћио у гостионици, јер код куће није био сигуран.

Сутрадан се, с породицом, склонио чак у београдску тврђаву.

- Пред навалом гомиле на "Касину", напредњаци су скакали кроз прозоре, бежали на таван. Ко би пао у руке гомили зло би прошао. Један поп који се једва искобељао из руку руље, виђен је како јури улицом сав крвав - причали су очевици.

Највише је страдала сама гостионица - прозори, столови, столице, огледала, лампе... све је било поразбијано и излупано. А и чекмеџе с дневним пазаром, у жару политичке борбе, обијено је и испражњено. Док је гломазна, тучана главна каса, која се није могла обити, била из беса преврнута.

Жандармерија, иако је била на лицу места, није могла да спречи тучу напредњака, и демолирање "Касине".

МИНИСТАР унутрашњих дела, Коста Таушановић, покушао је својим беседама да смири народ. Народ му је викао "живео", и настављао да бије и руши.

А радикали су три пута јуришали!

После напада на "Касину", јурнули су на Гарашанинову кућу, а после и на напредњачку штампарију.

Гарашанинову кућу успели су да одбране његови пријатељи, одвраћајући масу. А кад је руља стигла до штампарије, тамо су је чекали кордони жандарма, и све се завршило мањом штетом.

У девет увече, мир је завладао у београдској чаршији.

Сутрадан око десет пре подне, народ је кренуо у јуриш на Пандилову механу, јер су чули да тамо има напредњака. Механа, ипак, није страдала као "Касина", али су зато страдали напредњаци у њој. Заиста их је било. Двојица су тешко повређени и морали су бити пребачени у болницу.

Жандармерија је потискивала народ колико је могла, али нереди су заустављени тек када се појавио министар Таушановић, који је овога пута, са својим беседама учинио већи утисак на народ него дан раније. Доводио је за собом и више жандарма!

Тако су завршени такозвани Мајски нереди. По полицијским извештајима тих дана у Београду је повређено 30 напредњака, четири изгредника (од којих је један умро) и 20 жандарма.

Јер, Србија је велика тајна!


МУКЕ БИВШЕГ ПРЕМИЈЕРА

Муке бившег министра полиције, и бившег премијера, вође напредњака Милутина Гарашанина, нису завпшене нередима на теразијама. Оптужен је за убиство. Пуштен је да се брани са слободе. А будући да је и сам спроводио правду у Србији, одмах је спаковао породицу и побегао преко Саве. По иностранству је провео годину дана, док оптужба није повучена.