НАМЕСНИЧКИ или Тројички устав, донет у Крагујевцу 1869, у доба када су намесници Ристић, Блазнавац и Гавриловић владали Србијом у име малолетног Милана Обреновића, увођењем општег бирачког права за све пореске обвезнике, значио је улазак Кнежевине у какву-такву парламентарну демократију. Какву-такву зато што је остављено право господару да именује своје посланике, затим што је предвиђено да се у градовима гласа непосредно, а у селима преко повереника, и најзад што је ограничио да за посланика не може бити изабрана "свака фукара" него само онај који држави плаћа порез већи од шест талира, а ни "деца" нису могла у Скупштину, све до навршене тридесете године.

Први избори "по новом правилу" организовани су 6. августа 1871. године, а већ на следећим изборима биралишта су се претворила у прва "страначка" бојна поља, која ће се завршити чак и - убиством једног посланика, само три сата пошто је његов избор "оглашен".

НОВИМ уставом започео је у Србији парламентарни живот, јер су све народне скупштине пре њега - почев од оне која се сматра првом, од Сабора у Орашцу - имале саборски карактер. Ево како Аћим Чумић описује Скупштину која је прогласила Милана Обреновића за кнеза:

- Није, верујте, било ту ни помена о Скупштини, него потерала полиција ове наше бедне сељаке у Београд, као што их је, некад, Сулејман-паша на кулук терао.

- Одавде их онај час спроведоше у Топчидер, сабише ту у гомилу, опасаше одсвуд жандарима, и онда Блазнавац изведе једно дериште, и рече: "Ето, браћо, то нам је кнез!" Ови грешни људи и рекли би нешто, али куд смеју од пустих жандара који им дувају у врат - него се само погледаше, онако испод ока, па ударише сви углас: "Живео кнез! Живео!" И дерали су се толико да је већ и самоме Блазнавцу досадило, па је махнуо руком да престану.

КНЕЗ Милан Обреновић, чим је постао пунолетан, окренуо је леђа Миливоју Петровићу Блазнавцу и осталим намесницима који су га довели на престо, и прву владу поверио либералу Јовану Ристићу. Ристићев кабинет замениће влада премијера Јована Мариновића, Србина из Босне, који је чак имао и надимак - Бошњо. Бошњо је био ожењен ћерком познатог богаташа и добротвора Мише Анастасијевића, који ће поколењима, између осталих, као своју задужбину оставити Капетан-Мишино здање. Капетан-Мишин зет живео је на високој нози, у једној од најлепших кућа у Београду, говорио је српски кроз нос, са акцентом као да је странац, и - како га описује историчар Слободан Јовановић - био је најсличнији оним руским западњацима који су описани у Тургењевљевим књигама. Робовао је једној страсти - уживао је да се коцка у великим европским коцкарницама, а коцкарски је улагао велике капитале на светским берзама. "Физиономија му је била физиономија мекушног Сарајлије.

"КАДА је Мариновић, који је важио за конзервативца, приврженог династији и власти, објавио састав владе, за све је било велико изненађење када је за министра унутрашњих дела поставио Аћима Чумића. Господин Мариновић је изгледа схватио како је "левичарство" Аћима Чумића обична демагогија, и постављање овог најгрлатијег српског опозиционара за министра полиције једноставно је објасни:

"За министра унутрашњих дела потребан је човек који има познанства и који има вештине да се с народом и начелницима разговара. Чумић је са села, није салонски човек, има велику родбину, огромна познанства. Био је професор Велике школе, дакле човек је од науке. Био је кмет београдски, зна, дакле, нешто и администрације. Има дара говора, а има све за сразличне боје људима, од сваке класе!"

ОКТОБРА 1874. расписани су нови избори за Скупштину. Изборима је руководио Аћим Чумић. Уочи избора увео је нову праксу која ће постати редовна у Србији: променио је готово комплетно полицијско особље. Од 18 окружних начелника, 16 их је премештено или пензионисано. Слично је урадио и са среским начелницима и писарима. Пред изборе је хтео потпуно да се осигура, да на свим кључним местима буду - његови људи. Али није се уздао само у полицијски терор, увео је и друге начине придобијања бирача.

У СРБИЈИ тада још нису биле јасно изнијансиране разлике између конзервативаца и либерала. До 1881. политичких странака није било, али се јасно знало ко је за владу а ко против владе. Чумићева полиција добила је јасно упутство како не смеју бити изабрани људи који највише сметају. На пример, пожаревачки посланик Александар Николајевић, Јован Бошковић из Лознице и два бивша официра, Сава Грујић из Ваљева и Јеврем Марковић (брат Светозара Марковића) из Јагодине.

ГРУЈИЋ и Марковић, као питомци, "дезертирали" су са Берлинске академије и учествовали у пољским ратовима, а по завршетку школовања спадали су у најбоље српске официре тога доба. Обојица су била сумњива властима због везе са социјалистима. Грујић је, због свог писања у "Јавности", био избачен из службе, затим ће 1876. бити поново удаљен с места директора крагујевачке Тополивнице због подржавања радничке буне назване "Црвено барјаче", а кад "пригусти", у српско-турским ратовима биће постављен за министра војног...

АЛЕКСАНДАР Николајевић био је један од најугледнијих и најумешнијих трговаца у Пожаревцу. Уочи избора, Чумић га је једноставно ухапсио. Намештено му је да неки државни чиновник који је проневерио државну касу "призна" како је новац поделио с Николајевићем, и овај опозиционар стражарно је, из Београда, спроведен у пожаревачку самицу. После месец дана, установило се да су оптужбе биле лажне, па је Николајевић пуштен. Ипак, то га је довољно компромитовало и није био изабран.

ИЗБОРИ из 1874. били су први на којима су се распламсале партијске страсти. "Чумић није могао да прави изборе мирно и из потаје", пише Слободан Јовановић.

"Жустар и једак, он их је правио на кавгаџијски начин, који је изазвао отпор и галаму. У борбу с политичким противницима уносио је много личне мржње и ината. Имао је љутину хрта, и на кога је кидисао, тога би хтео да растргне."

Но, и поред свих Чумићевих притисака и смицалица, у Јагодини је Јеврем Марковић ипак изабран за народног посланика. Била је то права мала, изборна битка коју је Чумић узгубио, мада је био - и буквално - употребио и артиљерију.

Да би спречио Јевремову кандидатуру, Чумић је демонстративно извео топове на Црвени брег. Ипак, Јеврем Марковић био је изабран. Али, "љут као хрт", министар није одустајао; на првом заседању Скупштине Чумић постаје председник владе и поништава гласање у Јадру и гласање у Јагодни.

Похапсио је двадесеторо Марковићевих присталица, и у накнадним изборима, Јеврем Марковић није добио потребну већину.

И у Јадру, био је поништен избор извесног Вићентија Старчевића, па се "у другом кругу" поново кандидовао "човек који не сме проћи", Јован Бошковић из Лознице. Проценивши да Бошковић добија, Аћим га, на сам дан гласања, хапси, под оптужбом "да је градио кнеза и претио републиком". Али Бошковић је, и из затвора - победио.

Јер, Србија је велика тајна!

САБОРНА ЦРКВА МЕХАНА ПРВЕ КЛАСЕ

АЋИМ Чумић је основао тајни, диспозициони фонд, и за изборе потрошио преко 3.000 дуката, што је за оно време била велика сума. Поред тога, применио је и нову врсту корупције: немилице је давао дозволе за отварање нових механа, што би се рекло - умео је с пословним просторима. Сваки нови механџија постајао је његов изборни кортеш. Отворио је толико нових кафана да се по Београду причало како се побожни људи плаше да ће једног јутра и Саборна црква осванути као механа прве класе!