УСТАШКА емиграција није мировала ни почетком седамдесетих година прошлог века. Маспок им је давао додатни ветар у леђа. Серија терористичких напада кулминирала је 7. априла 1971. године. У Стокхолму су убили југословенског амбасадора Владимира Роловића. Југославија је била у шоку.

Двојица усташких терориста Мирослав Барешић и Анђелко Брајковић упала су у амбасаду СФРЈ. Наоружани пиштољима прво су насрнули на домара Вукосава Дуговца. Онда се на вратима појавио амбасадор Роловић. Усташе су запуцале и тешко га раниле. Упали су у Роловићев кабинет и затворили се. Секретарица амбасадора Мира Штемпихар покушала је да уђе код њега, али су је атентатори ранили пуцајући кроз затворена врата. Ускоро је обавештена и шведска полиција. Опколили су зграду амбасаде.

ЧИТАВ сат су усташке убице провеле у соби са тешко рањеним амбасадором. Физички су га злостављали и мучили. После неуспелих преговора истрчали су напоље. Право у руке полицији. Тешко рањени службеници амбасаде и сам Роловић пребачени су у болницу. После неколико дана амбасадор Владимир Роловић је издахнуо од задобијених рана и повреда нанетих током физичког злостављања.

До тада незапамћени злочин узенемирио је Скандинавију, али и Шведску, која је доста благонаклоно гледала на усташку емиграцију. Више од 50.000 југословенских грађана, који су били на раду у овом делу света било је више него узнемирено. У Југославији мук и тишина. Био је ово један од најсуровијих терористичких аката у то доба и један од око 450 екстремистичких напада од 1945. до тада на Југославију и све што је југословенско.

БАРЕШИЋ је био рођени Шибенчанин. У време злочина имао је тек 21 годину, само годину је био старији од Миљенка Хркача, који је подметнуо бомбу у биоскопу "20. октобар". Још као малолетник био је осуђиван два пута на шест месеци затвора због хулиганства. А онда је 1969, чим је добио пасош, отишао у иностранство да би избегао служење војног рока. У Шведску је стигао годину дана касније и нашао уточиште међу усташама. Са њима је неколико месеци планирао отмицу југословенског амбасадора.

У нашу амбасаду је и ушао са намером да, наводно, продужи пасош. У ствари, планирао је да Владимира Роловића киднапује. Ипак, дошло је до компликација у спровођењу плана, па су Роловића, који је готово насмрт искрварио, оставили на поду амбасадорског кабинета.

ПРЕД Апелационим судом у Стокхолму убица Барешић покушао је да се представи као "мученик за хрватску ствар" и као "жртва комунизма":

- У Југославији сам био на Голом отоку као политички затвореник... Четири брата моје мајке убили су србокомунисти. Нисам желео да служим њихову војску, већ само хрватску. Зато сам побегао.

Шведски суд, међутим, није поверовао овим лажима. Имао је на располагању довољно података и довољно сведока, који су чак потврдили да је Барешић и у Шведској био криминалац и силеџија. У фабрици где је радио добио је отказ због туча, али и због политичке нетрпељивости. Био је познат по својој агресивности. Увек је носио оружје са собом, макар и пиштољ-оловку.

ШЕФ посматрачке групе Владе СФРЈ, др Владимир Водинелић, на стокхолмском суђењу овако је описао овог усташког терористу:

- Барешић док седи не изгледа физички снажан. Има сухо и уско лице, чија је несиметричност доста изражена. Падају у очи нездрави, бледи тен, црвена коса на раздељак и зулуфи. Тек кад скочи и мачјим кораком се приближи публици, може се наслутити велика физичка снага, гипкост тела које је неговало култ насиља одмалена. Дрзак је, чак смион, брз и хладнокрван када је реч о физичком разрачунавању. Бивши кокошар и крадљивац, а сада силеџија, спада међу безосећајне психопате.

АПЕЛАЦИОНИ суд је Барешића и Брајковића осудио на доживотну робију. Њихови помагачи су такође кажњени - Анте Стојанов добио је седам година затвора, а Станислав Милићевић и Маринко Лем по осамнаест месеци. Били су припадници терористичких организација Хрватског народног отпора и Хрватског револуционарног братства.

Само годину дана касније, 15. септембра 1972, усташки терористи Томислав Ребрина, Никола Лисац и Рудолф Прскало отели су САС-ов авион на линији Гетеборг - Стокхолм са 86 путника и четири члана посаде. Да би ослободили путнике и посаду тражили су да се из затвора пусте њихови "саборци", осуђени за мучко убиство амбасадора Владимира Роловића. Шведске власти су им изашле у сусрет.

НАЦИСТИЧКИ симпатизер Албин Круг и ратни злочинац и Лубурићев наследник у усташкој емиграцији Динко Шакић, након трампе за осуђенике, пребацили су их у Мадрид, а одатле у Парагвај. Ова земља је у то време била уточиште и сигурна лука за многе европске фашисте. Долазак убица југословенског амбасадора, међутим, није остао незапажен. Група дипломата и страних амбасадора званично је протестовала у парагвајском министарству иностраних послова због пружања гостопримства овим терористима.

Барешић и његови пајташи су због тога из главног града врло брзо пребачени у Енкарнацију, место са тридесетак хиљада житеља. Ту су се запослили на пољопривредном добру неког нацисте, а становали су у пансиону "Ел Тирол" натурализоване Немице Марије Ренарес. Четири године касније у Парагвај је дошао и Динко Шакић који је са Барешићем формирао "усташку колонију". Усташки емигрант Јозо Дањановић је те године убио с леђа Карлоса Абдалу, уругвајског амбасадора, мислећи да је то југословенски амбасадор у Аргентини Момчило Вучековић.

ШВЕДСКА је ту прилику желела да искористи, па је од Парагваја затражила изручење убица Владимира Роловића, али их није добила. Уместо тога, Миро Барешић је под лажним именом и са лажним пасошем, као телохранитељ парагвајског амбасадора, одлетео у САД. После извесног времена ипак је завршио у шведском затвору.

Влада Улофа Палмеа је 10. октобра 1985. године "због доброг владања" преиначила доживотни затвор усташком терористи у осамнаест година робије. Био је то фактички чин помиловања једног зликовца. Када је избио нови рат у Југославији, Мирослав Барешић се из Јужне Америке обрео у Хрватској и постао усташки војник. Погинуо је на Банији 1993. године.


УЛОФ ПАЛМЕ И ФРАЊО ТУЂМАН

У време убиства југословенског амбасадора премијер Шведске је био Улоф Палме. И сам је страдао насилно, од руку непознатог убице. Његова смрт 1. марта 1986. године до данас је остала неразјашњена.

Током његовог мандата у Шведској се десило неколико терористичких акција усташке емиграције. Један од захтева југословенске делегације која је стигла у Стокхолм, дан након убиства Владимира Роловића, био је да Улоф Палме забрани рад усташке емиграције, која је имала више организација у Шведској. Палме је то одбио. Осим терористичких напада, усташка емиграција је у Шведској организовала је и низ демонстрације против Југославије. Највећи скуп је одржан у Гетеборгу 1971. као подршка "Хрватском пролећу". Улоф Палме је неколико година након "Хрватског пролећа" примио Фрању Туђмана, који је у договору са хрватском организацијом у Шведској 1977. илегално напустио Југославију и са лажним документима стигао у Шведску.