ПОСТОЈИ у светској алтернативној пракси забележена и терапија канцера инсулином, која је откривена још 1940.године. Инсулин помаже извесним хемикалијама које се користе у хемотерапији да уђу у канцерозну ћелију. То је довело до открића Insulin Potentiation Therapy (ИПТ).У првим годинама примене ове терапије пацијент је морао да се доведе у инсулинску кому како би ИПТ била ефективна. Међутим, то данас више није случај, али ортодоксна медицина и даље игнорише ИПТ.

Највећи проблем код већине алтернативних терапија, које смо већ навели, јесте тај што процес, приликом убијања ћелије канцера, обавља постепено, како би се на крају навео имуни систем да ћелију наведе на апоптозу. У том периоду док траје третман у самом тумору долази до запаљенског процеса и ствара се оток, па се маса тумора првих недеља терапије повећа. Посебно када доде до навале електричне енергије у њега. Уколико се ради о тумору на мозгу или у плућима, ово може бити веома незгодно, па се зато за сваки тумор тражи адекватна терапија. Повећање туморске масе многе пацијенте одмах доведе у сумњу да ли је та алтернативна терапија исправна и многи се успаниче.

НАПОМЕНУЛИ смо већ да је главни узрочник канцера присуство неке гљивичне форме, или је налик на ту форму, која се развија унутар неке канцерозне ћелије. Плеоморфност је довела дотле да су многи истраживачи канцера увек видели нешто друго у канцерозној ћелији: неки су видели вирусе, неки гљивице, неки разне формиране микробе које су покушавали да идентификују. Како се данас читава биологија, као и медицина, заснивају на мономорфизму, остало је једино поуздано да се у канцерзној ћелији налази неки микроб. Тако се дошло до закључка и код присталица алтернативних третмана да би се убијањем тог "микроба" (који не уме да користи кисеоник за разбијање молекула гликозе) имуни систем растеретио и обновио у потпуности метаболички процес назван Кребсов циклус.

На ову идеју је први дошао самоуки конструктор великог електронског микроскопа, Американац Ројал Рајф, који је настојао да израчуна фреквенцију на којој осцилира "микроб" затечен у канцерозној ћелији и да се он онда струјом (веома мале снаге) наведе на нижу фреквенцији и тако се "дрмуса" док се не распадне. Али, некоме се то није допало и његова лабораторија је проваљена, микроскоп разбијен, а резултати свих његових мукотрпних мерења су уништени. Све што је радио деценијама је уништено и Рајф је окончао своју истраживачку каријеру.

КАДА су 1990. године лиценцирани доктори, Стивен Кали и Вилијам Лиман, истражујући АИДС (сиду), објавили своје откриће да мала количина наизменичне струје (50 до 100 милионитог дела ампера) разара ензим микроба (његов пробавни систем), за ово се заинтересовао амерички доктор физике Роберт Боб Бек (1925-2002), који се тридесет година бавио електромедицином. Еминентне клинике и научно-истраживачки центри нису били заинтересовани да откриће Калија и Лимана даље усаврше. Можете, наравно, претпоставити зашто. Ово откриће је заправо значило да се микроб може спречити да се обмота или "накачи" за ћелију (нпр. за бела крвна зрнца). И не би било, на пример, леукемије.

ПРОМЕНА БИОХЕМИЈСКИХ ПРОЦЕСА ЛЕЧИТИ се од рака, а наставити са уобичајеним начином исхране и уопште живота је као када би сте једном руком гасили ватру водом, а другом доливали уље. Такав "ватрогасац" би коначно пао потпуно исцрпљен и ватра би на крају превладала. А циљ већине терапија је промена неких електробиохемијских процеса. Поред тога важно је и где се налази канцер и у ком је стадијуму, колико је ослабљен имуни систем, у каквом је стању читав организам, односно колико енергије је у стању да одвоји за варење хране. Сирова храна тражи више енергије да би се апсорбовала, него кувана.

Да га не би задесила судбина Ројала Рајфа, доктор Бек је морао да буде опрезан, па је највећи део истраживања вршио изван САД, а електрични апарат за убијање микроба, који је склопио никада ником није понудио као целину, већ се он и данас продаје у деловима. Они који желе да се лече од рака, овом до сада најефикаснијом методом, морају сами да га склапају код куће по инструкцијама и са прецизним протоколом доктора Боба Бека.

БОБ БЕК је направио апарат који помоћу веома слабе електричне струје практично убија све микробе у крви, осим оног у канцерозној целији. По његовој замисли, ослобађањем организма великог броја микроба, имуни систем изузетно ојача тако да може сам да обновља заустављен Кребсов циклус.

Бекова прва направа названа је пречистач крви или електрификатор крви. Помоћу малих електрода закачених на одређене делове тела ствара се врло мало наизменично струјно коло где се поларитет мења четири пута у једној секунди. Електрична струја разара кључни ензим на површини микроба (како су открили Кали и Лиман) и онемогућава његову деобу. Организам безбедно излучујеонеспособљене микробе и они тако више нису у стању да се накаче ни на једну ћелију. Електрификација крви укључује и слабу електропорацију. То значи да мембрана ћелије постаје много више пропустљива, тако да кроз њу могу да прођу многи поларни молекули које она иначе не би пропустила. Тако се и апсорпција неких нутријената повећава и до 20 пута. Бек се тако суочио са проблемом да токсичност појединих супстанци из исхране у организму постане већа. Њих једноставно у недостатку корисних микроба није имао ко да једе и елиминише.

ПРИМЕНОМ ове методе токсични постају многи састојци витаминског комплекса А, витамина Д, бета-каротен, нијацин, кофеин итд. Посебно токсични постају бели и црни лук. Чак и вода са чесме, уколико би организам из ње апсорбовао све састојке, постаје токсична. Бек то изгледа није могао да савлада па је покушао да направи листу прехрамбених артикала које у време третмана не треба узимати, али то је очито било уплитање и прекрајање начина на који функционише имуни систем читавог организма. А функционише управо тако што се у самом организму стварају микроби, посебно бактерије и гљивице које се нагомиланим токсинима хране и тако заправо чисте организам. Све што нађе себи храну, постаје живо, размножава се и расте и развија и уобличава у сложеније животне форме. То је основни плеоморфни биолошки принцип?!

Овај свој изум Бек је био наменио пре свега оболелима од АИДС-а, јер је то болест коју карактерише управо велики број микроба и драстичан пад имуног система, али је веровао да може лечити и канцер.

ИСХРАНА је узузетно важна у процесу лечења рака. Само узимање хране изазива огроман број хемијских реакција у организму. Има случајева где су оболели сами успели да се излече променом исхране. Али, овакав приступ је био, ипак, само случајност.

Не можете да се лечити од рака, а да наставите да у организам уносите кофеин, рафинисани шећер, рафинисано брашно, рафинисано уље или да се већи део времена проводи уз ТВ или компјутер у затвореном простору, без сунца и циркулације свежег ваздуха. Зна се и дабежични телефони утичу на фреквенције појединих молекула у организму. Никакав третман онда нема ефекта.

На, крају поменимо и да многи добри алтернативни третмани нису остварили пун ефекат само зато што уз њих није ишла и адекватна исхрана.

Дакле, не постоји универзална дијета за канцер већ се она прилагођава сваком пацијенту посебно. Оно што се показало успешно код неког не мора да значи да ће деловати код сваког.Није допустиво ни мешање различитих дијета, уколико не познајемо тачно начин како дијета "ради".