ПРЕ него што изложимо данас позната сазнања о канцеру, која се у конвенционалној медицини не предочавају у потпуности лекарима и пацијентима, навешћемо само неколико примера о алтернативном лечењу канцера. Наравно свима нам је прво и основно питање: Како се рак лечи? Ћелијска медицина је на ово одавно нашла одговор. Дакле, у већини ових неприхваћених терапија канцер се лечи кисеоником и алкализацијом читавог организма. И то је вероватно та "велика тајна". Али постоји ипак један велики проблем: како кисеоник (молекул кисеоника О2) убацити у канцерозну ћелију. Јер, она га не жели и брани се од њега "инстиктивно" као од смртне опасности. Канцерозна ћелија у ствари у себи садржи једну живу плеоморфну форму која по сваку цену настоји да се одржи у животу и да се развија као канцер. Управо онако како свака форма живота на сваки начин настоји да се одржи у животу. И то је елементарни принцип живота.

СВЕ хранљиве формуле направљене су тако да ову канцерогену форму преваре и подметну јој са храном и понеки молекул кисеоника, и да је окруже алкалном средином. Када га грешком "прогута", ова канцерозна протеинска форма "сагори". Дакле, канцер се најбоље уништава адекватном хранљивом формулом. Убити ову форму неком милитантном "тровачком методом", како то настоји алопатска медицина, не може се остварити из једног простог разлога што смрт у оном значењу како је ми доживљавамо у природи не постоји. Наиме, и након онога што ми доживљавамо као смрт, живот се наставља у некој другој форми. У природи је тако све живо и подложно сталној разградњи и поновном стварању - и то на плеоморфном принципу. И то се у медицинској науци углавном не учи. Дакле, не учи се шта је живот. Природа - то је стално стварање и преобраћање из једне форме у другу. Ми ове процесе не опажамо јер је за нас живот нешто што постоји на много вишем нивоу, оном на коме настају живе форме које ми опажамо и у којима се формира наша свест.

ЋЕЛИЈСКА медицина, међутим, на људски организам гледа искључиво као на огромну ћелијску симбиозу. А свака ћелија је сама за себе посебан "организам". Филозофија ћелијске медицине и класичне алопатске медицине, коју заговара и намеће фармацеутски корпоративни бизнис, разликују се као небо и земља. Теорија Луја Пастера је старту погрешна, а савремена медицина се управо базира на њој. Али, ову материју овде нећемо даље елеборирати, већ ћемо се задржати искључиво на алтернативним терапијама канцера.

Ово смо навели само да бисмо лакше схватили на ком нивоу се обавља лечења канцера у ћелијској медицини, а све алтернативне методе лечења се базирају управо на научним сазнањима из ове медицинске гране (која код нас у Србији нажалост још није заживела).

У ПОМЕНУТОЈ књизи Едварда Грифина "Свет без рака" је тако први пут широј јавности обелодањено да је рак - метаболички поремећај.

Метаболизам у веома сложеној ћелијској симбиози као што је људски организам (више милијарди ћелија), поремети се чим у њега уђе неадекватна храна или нека жива форма (то може бити обична микоплазма) која се у природи у оваквој живој симбиози не би нашла.

ТУМОР НИЈЕ ИСТО ШТО И КАНЦЕР Тумор је заправо само један могући симптом рака и он уопштено говорећи не угрожава живот пацијента (осим у случајевима кад се налази на месту где угрожава виталне функције). Оно што представља опасност је ширење неадекватне живе форме која се угнездила у некој туморској ћелији и настоји и успева да се одржава у животу. Када обухвати ћелије више различитих ткива, говори се о метастази. Ширење рака може зауставити само имуни систем организма (симбиозе). А применом хемотерапије и зрачења слаби се управо овај имуни систем јер се уништава велики број ћелија које могу бити носиоци имуне потпоре. Уколико ова форма уместо активног живота дође у фазу да радије "спава", говоримо о учауреном канцеру. Таква канцерозна форма се даље не шири.

А нађе се њих много јер се на пример само вакцинацијом, већ више од сто година, у стотине милиона људи широм света убацију разни биолошки токсини, међу којима могу бити и веома опасне микоплазме. Оне улазе "успаване" или "мртве", али пошто умртвљеност у апсолутном смислу не постоји и оне се с временом могу пробудити и "оживети". Билошки значи управо то да су ови токсини живи, да су у стању чим се "пробуде" да се уграде у неку животну симбиозу или простију животну форму, те реагују као агенси на друге форме и почну у једном тренутку да живе неки свој живот.

Трансфузија крви је једна готово идеална пруга за путовање ових биолошких агенаса из једног организма у други. Тада се могу помешати и протеинске форме различитих врста. Рак је једна таква жива, али анаеробна протеинска форма, која почиње да живи у некој ћелији људског организма у одређеним околностима. Анаеробна значи да живи без кисеоника.

Умножавање ћелија у једном организму је један процес, а умножавање неадекватне живе форме у тим ћелијама сасвим други процес. Ипак и само неконтролисано умножавање ћелија организма је за неке лекаре био сигнал да је метаболизам поремећен.

У СВОЈОЈ књизи "Скривена истина о раку", доктор Кеичи Моришита каже следеће: "Ако крв произведе много киселије стање, онда вишкови те киселости морају негде у организму да се одложе. Ако се овај нездрав процес наставља годинама, ови делови тела (депоније киселине) постају превише кисели и њихове ћелије почињу да умиру. Друге ћелије у погођеном подручју могу преживети, али постају ненормалне. Њих називамо малигним. Оне не одговарају на мождане команде. Такве ћелије се умножавају без контроле и то стање се назива канцер".

И ово је друга важна особина канцера - он поред одсуства кисеоника тражи и киселу средину. Нормалне ћелије нашег рганизма траже ПХ неутралну средину. И то су управо две важне одлике канцера коју су заговорници алтернативних третмана препознали, док је конвенционална алопатска медицина то годинама игнорисала и фокусирала се само на елиминисање израслине односно већ умножених ћелија.

"Модерна медицина у САД третира ове ћелије као да су бактерије или вируси. Они користе хемотерапију, зрачење и хирургију да би лечили канцер. Али ниједан од тих третмана неће помоћи ако кисела средина остаје", закључио је доктор Моришита.

ДО ИСТОГ или сличног закључка је дошло, током година, много истраживача често у исто време, а на различитим местима, потпуно независно један од другог. И то је логично, јер се са напретком ћелијске медицине и електробиохемије долазило до нових сазнања о функционисању ћелија. Тако је коначно рак дефинисан као електробиохемијски поремећај који настаје на нивоу ћелије и све алтернативне терапије усмерене су биле ка том циљу - успостављању правилног електробиохемијског процеса, не само у канцерозној ћелији, већ у читавом организму. Само тако може се спречити евентуална метастаза (ширење рака) и могући рецидив након уклањања израслине на неком ткиву.

Напоменимо и то да су сви биохемијски процеси немогући без проласка електрона који у ћелијама мења наелектрисање, те да електрична енергија има кључну улогу у свим биохемијским процесима. И ово се углавном игнорише у конвенционалној медицини, па се раде искључиво биохемијске анализе, док се електрични набој појединих молекула у ћелијама годинама игнорисао. Све док се нису појавили уређају помоћу којих је било могуће мерити ову малу биоенергију.