ЈЕДНОМ уведена, болест вертикално пренета из свемира може да успостави резервоаре заразе, који се могу одржати извесно време, можда чак и вековима, без даљег уплитања ванземаљских извора. Туберкулоза се сматра једном таквом увек присутном болешћу. Друге болести успостављају резервоаре али њихова моћ слаби све до следећег налета ванземаљских патогених клица. Велике богиње су пример такве једне болести.

Према тој теорији, бубонска куга је савршен пример болести претежно приписиване вертикалном преносу, зато што се она "јављала у изненадним налетима, у размацима од више векова, и тешко је прозрети где се бацил куге, јерзинија пестис, скрива током тих дугих раздобља". Они су закључили да је, пошто је слабио током времена, бактеријски резервоар ишчезавао. Али бактерија пастурела пестис, бубонска куга, опстаје као повремени посетилац наше планете.

Хојл и Викрамасинга мудро подржавају своју тврдњу, указујући на неке недоследности у конвенционалном објашњењу ширења куге. Мада прихватају да куга обухвата болест пацова, они оштро оспоравају став да је болест могла да се шири Европом искључиво преко миграције пацова.

"Уверавати да су оболели пацови кренули на сафари који их је одвео, за шест месеци, не само од јужне до северне Француске, већ чак и преко алпског масива, граничи се с апсурдом. Какви ли су то силни пацови били! Који су препливали море и зашли у удаљена енглеска села, па још и протутњали кроз Милано, Лијеж и Нирнберг", где је раширеност куге била врло мала. (Познато је да је Милано наметнуо карантин који је сачувао његове грађане од куге.)

ПЕТО ЧУДО СВЕТА ГОДИНЕ 1999. је Пол Дејвис, теоријски физичар и добитник престижне Темплтонове награде за напредак у проучавању религије, за 1995. годину, објавио дело Пето чудо: истраживање порекла и смисла људског живота, које је поново нагињало Хојловом веровању у међупланетарни трансфер организама, које је поново по том питању игнорисано.

Одсуство куге у Боемији (данашњој Чешкој Републици) и Пољској углавном је објашњено избегавањем залажења пацова у те пределе због помањкања хране укусне за глодаре. Уместо наводне избирљивости средњоевропских пацова, Хојл је са својим сарадником указао на климу која није била погодна за ширење клица болести са других простора.

Стога закључују да је то генерализовано ширење "црне смрти", са необичним празнинама, у целости сагласно са падањем патогених клица из свемира. "Није наступала никаква армија кугом заражених пацова. Они су умирали тамо где су били".

Упркос беспрекорним научним сведочанствима Хојла и Викрамасинга, њихова теза да је "црна смрт" потицала из космичке прашине била је потпуно игнорисана у стандардним историјским делима на ту тему. Хојлова теза је, међутим, стекла неке изненађујуће симпатије у научним круговима. Током осамдсетих година је сер Френсис Крик, молекуларни биолог и добитник Нобелове награде, који је био заслужан за утврђивање структуре ДНК, изнео је аргументе сличне Хојловим, који су изазвали сензацију у новинама.

Свако ближе испитивање "црне смрти" буди сумњу да је конвенционална теорија о ширењу заразе преко црних пацова само део приче. Чак и додавање антракса, који преносе говеда, не може све да објасни.

Средњовековно гледиште, да порекло куге подразумева поплаве и змије, буди подозрење али не може да се искључи. Како онда можемо недоследно да одбацимо периодични вертикални пренос куге и других заразних болести из свемира на Земљу?

СВЕ МАЊИ НАЛЕТИ ПРЕМА Хојлу и његовом сараднику, после 600. године, "чинило се да је бубонска куга ишчезла са наше планете током осам векова, све док се није поново јавила са погубним индивидуалним и друштвеним последицама, у виду 'црне смрти' из 1348-1350". Пошто је тињала, са мањим налетима све до средине седамнаестог века, поново је ишчезла током два века пре него што ће поново избити у Кини 1894. године и проширити се на Индију.

Међу академским медиевалистима је владао обичај - када примете да средњовековни писци смештају порекло "црне смрти" у рационално невероватне догађаје, дивља, катаклизматична и нејасно силовита збивања - да уврсте такве извештаје у традицију хришћанске апокалиптичке литературе. Они тврде да је виђење минулих догађаја, нарочито у Апокалипси, унапред одредило маштовите сценарије о земљотресима који ослобађају големе змије, које су пливале уз реку и шириле заразу.

Али не можемо бити сигурни да су та ватрена средњовековна објашњења напросто изведенице вештачки конструисаног библијског ужаса. Сасвим је могуће да се то догодило, баш као што су приче о краљу Артуру, краљици Гиневри и Ланселоту - које су причане око велшких огњишта у раном средњем веку - могле да се догоде, а онда да се распрше на далеке маргине писмености од стране рационално настројене државе и цркве дванаестог и тринаестог века. Када је опскурни управник Лондонског универзитета, Џон Морис, стао на то становиште у делу "Доба краља Артура" (1973), академици су му се смејали - сувише олако. Сасвим је могуће да су средњовековни писци, који су сврстали порекло "црне смрти" у кугу коју су шириле змије док су пливале уз реке, нешто описивали.

Вертикално преношење болести из свемира у реповима комета је верзија нашег доба екстремне приче о "црној смрти". Мада је изречена у контексту астрофизике и подржана од стране шаке угледних научника и научних писаца, теза о космичкој прашини нас погађа веома слично као средњовековна фиксација на водене змије.

У одређеном тренутку - оном који још нисмо досегли - екстремна историја почиње да делује на конвенционалну историографију, па колективна свест мора прихватити да су се јединствене, застрашујуће и на други начин неуобичајене ствари заправо збиле.


КРАЈ

Књигу "У вртлогу куге" са енглеског превео Вељко Никитовић