НАША јавност је у новије време била прилично забављена, и забављана, питањем валидности докторских титула носилаца појединих јавних функција. Без обзира на стварно стање ствари у вези с конкретним случајевима у које се посумњало, остао је утисак да би целокупној области докторских студија и стицања највишег научног звања ваљало озбиљније и одговорније прилазити, уз све нужне академске поступке и провере.

За то с колико се озбиљности и одговорности према докторатима наука треба односити, као пример за углед могао би послужити сенат универзитета из Карабука, града у истоименој црноморској области Турске, који је на предлог Машинског факултета, односно Одсека за шинске системе, одлучио да додели почасни докторат османском султану Абдулхамиду Другом (владао од 1876. до 1909)! У образложењу се наводи да је султан Абдулхамид био веома заслужан за пројекат тзв. Хиџаске железнице, тако да је у царству између 1889. и 1898. године изграђено пет хиљада и триста педесет километара железничких пруга. За проверавање и утврђивање султанових научних заслуга било је потребно више од једног века, што не дозвољава ни најмању сумњу у озбиљност спроведене академске процедуре. Тако треба радити!

Диплому о почасном докторату на пригодној свечаности је, у присуству ректора неколиких других универзитета, најстаријем живом потомку царске породице Харуну Османоглуу, уручио ректор Бурханетин Ујсал. Да све буде по реду и начину, беседу је завршио Ататурковим речима: „Што боље буду познавала своје претке, турска деца ће у себи налазити више снаге да чине велика дела“. Ататурк је, иначе, у кругу пријатеља и сабораца за султана Абдулхамида једном приликом рекао да је био „шмокљан“, а његов панисламизам је оштро осуђивао.

Овај 34. османски султан, љубитељ италијанске опере и криминалистичких романа Конана Дојла, познат је, наиме, и по томе да је после више векова обновио халифат и за себе говорио да је сто тринаести исламски халифа, односно врховни поглавар свих муслимана света, да би током руско-турског рата (1877), од улеме (верских ауторитета) издејствовао да се рат прогласи светим, џихадом, а он газијом, то јест победничким борцем против неверника. Захваљујући, видно узбуђен, на високој научној почасти, Харун Османоглу је, на арапском језику, док је његов унук преводио на турски, изразио наду да ће, уз Алахову помоћ, и осталим султанима бити додељена заслужена признања.

За шта ли ће, рецимо почасне докторате добити Мехмед Освајач или Сулејман Величанствени? Каква би то тек могла бити накнадна епизода, као епилог, у телевизијској серији о освајачу Београда! Заиста су „тенденциозни и злонамерни“ они који примећују да се Турском ваљају таласи неоосманизма и исламизма. Бурна негативна реаговања у озбиљној турској академској и културној јавности на овај „академски“ чин без преседана упућују на то да је ђаво, оносно шејтан, однео шалу.