ПОСЛЕ запажене конференције посвећене поукама Првог светског рата, Центар за међународне односе и одрживи развој, који с групом сарадника основао Вук Јеремић, забележио је још један успех вредан пажње. Представљен је први број кварталног часописа на енглеском језику „Хоризонти“.

Ако је судити по првенцу, могло би то бити освежење у панорами периодичних публикација посвећених анализи догађаја и процеса на светској политичкој сцени. Ово привлачно дизајнирано издање окупило је више угледних аутора из света, међу којима ваља истаћи и један прави „ексклузив“, прво програмско оглашавање новог турског премијера, доскорашњег министра спољних послова Ахмета Давутоглуа, насловљено „Принципи турске спољне политике и регионално политичко структурирање“.

Тако нам „Хоризонти“ омогућавају да на самом почетку његовог мандата остваримо увид у оперативне спољнополитичке планове аутора опсежне геополитичке студије „Стратегијска дубина“, која ће се ускоро појавити и у преводу на наш језик.

Укупно узевши, Давутоглу као премијер у главним линијама остаје веран Давутоглуу као министру иностраних послова, а осведочили смо се како је Давутоглу као министар у свему следио Давутоглуа као аутора „Стратегијске дубине“. Ипак, у светлу актуалних збивања на Блиском истоку и искушења пред која они стављају Турску, занимљиво је сазнати како турски премијер мири принципе турске спољне политике и њену конкретну непосредну операционализацију. Оригинално, као и обично.

Као једно од начела турске спољне политике Давутоглу опет истиче свођење проблема са суседима на нулу и складну реинтеграцију у регионално (арапско/муслиманско) окружење. У вези с најозбиљнијим изазовом, ситуацијом у Сирији, Давутоглу понавља ставове о подршци народу који је устао против деспотског режима у Дамаску, оптужује режим за насиље које је изродило „елементе дивљаштва“ (Исламска држава?) у редовима опозиције и опрезно наговештава да су дипломатска и мирна средства за решавање проблема можда исцрпљена. У светлу овакве актуализације начела добросуседства, лакше је разумети садашње држање Турске у лабавој коалицији декларативно окупљеној ради сузбијања офанзиве Исламске државе у њеном најближем суседству.

Донедавно, Турска је затварала очи пред наоружавањем екстремних џихадиста (Џ. Бајдену се учинило да их је и наоружавала), затим се као забринула због јачања Исламске државе, али је своје учешће у рату против ње условила уклањањем Асада „у пакету“, да би у садашњим борбама за курдски град Кобани спречавала да егзистенцијално угроженим сиријским Курдима у помоћ притекну браћа из Турске.

За Анкару, слично Ријаду, и даље је главно да падне Асад, док је страдање Курда, изгледа, увек пожељно. Занимљива концепција добросуседства и регионалног интегрисања! Акције Исламске државе никад нису боље стајале.