У преисторијским давнинама покривало главе служило јој је као заштита, што му је свакако првобитна функција. Убрзо је, међутим, капа постала, и трајно остала, и нешто друго, симбол статуса и припадности, а онда и важан модни детаљ. Зато је више него јасно да избор онога што ће човек носити на глави умногоме говори и о ономе што има у глави.

Наравно, постоје и изузеци. Кад су једном Матију Бећковића упитали зашто је Вук Караџић носио фес, одговорио је претпоставком да му глава још није била за друге капе. Срећом, у глави је Вук већ одавно био далеко испредњачио у односу на османлијску капу коју је по навици и даље носио.

Да фес није само неутрални део традиционалне одеће добро је знао и велики реформатор Кемал Ататурк, па га је, модернизујући нову Турску, одлучно протерао с глава њених грађана. У Босни, где је с реформама увек нешто теже ишло, фес је на главама локалне улеме и угледника замењен својим сурогатом са западних страна, беретком, чувеном „французицом“. У Турској данас теку убрзани процес реисламизације укупног друштвеног амбијента и рехабилитација османских вредности, али нешто не видимо да се Ердоган или Давутоглу појављују с фесом на глави како би и личним примером подстакли промену кодекса политички коректног избора капе за доба које наступа. Ваљда им оно у глави ипак не допушта да своја идеолошка убеђења почетком ЏЏИ века демонстрирају баш фесом на глави.

С неким главама у Санџаку трансформација, изгледа, иде много брже и одлучније, па је ономад у „походу на Хаџет“ Новим Пазаром аскерски продефиловало тридесетак млађаних Зукорлићевих „барјактара“, у зеленим униформама и с црвеним фесовима на главама, што је изазвало запрепашћење и зебњу код већине новопазарских Срба и Бошњака, као и оштра реаговања са више страна. Председник Бошњачке културне заједнице Адмир Муратовић тврди да није реч ни о каквој војсци, већ да је у питању безазлени перформанс, а да учесници зеленом бојом истичу припадност исламу, док су црвени фесови традиционалне народне капе муслимана у Санџаку.

Ако се осврнемо у не тако далеку прошлост, видећемо да су разни безазлени перформанси праћени променом капа заиста нека врста локалне традиције. У току и непосредно после Другог светског рата, санџачки Бошњаци су били нарочито активни у усвајању нових модела униформи и капа. О томе је, срећом, сачувана веродостојна фото-документација у којој се на истим главама смењују фесови и партизанске капе са звездом и полумесецом, а онда само са звездом, па албански ћуласи с немачким нацистичким шапкама, а све у узвишеној мисији „заштите Санџаклија од четничких покоља“.

Тако је, рецимо, угледни пријепољски хоџа Хусеин Ровчанин на почетку рата скинуо ахмедију, узео пушку у руке, а на главу ставио фес с полумесецом и звездом. У овогодишњем новопазарском „перформансу“ пушака, додуше, није било, а хоџе су још увек носиле ахмедије. Значи ли то да можемо бити спокојни?