ПОЧЕТАК кампање за изборе националних савета мањина заглушили су пуцњи неких, војно необично добро обучених и технички опремљених албанских „шумокрадица“ који су у Копненој зони безбедности однели млади живот припадника Жандармерије Стевана Синђелића (номен ест омен, говорили су стари Латини). Какве ли може бити везе између ових политички веома значајних избора и трагичне погибије униформисаног чувара безбедности Србије? Непосредно, наравно, никакве, али посредно злослутне.

У филозофији историје постоје две теорије развитка човечанства. Једна почива на концепцији линеарног прогреса, према којој је стално напредовање константа историјских процеса, док друга, циклична, још од чувеног арапског учењака Ибн Халдуна, сматра да се ток људске повеснице одвија кроз низ сукцесивних циклуса, друштвених успона и падова.

Премда, наравно, у глобалном смислу појава од минорног значаја, демократски избори у Србији (и не само у Србији), могли би послужити као уверљива потврда исправности иначе углавном оспораваних цикличних теорија.

Разумљиво је да се током предизборних кампања такмаци међусобно не хвале и не засипају цвећем, већ да, аргументовано критикујући њихове, бирачима препоручују своје политичке програме. Али не, кад трка почне, нестаје свих моралних обзира, а однос према реалности, па и истини, стрмоглаво се релативизује.

Све што је било и што је урађено током претходног раздобља извргава се беспоштедном оспоравању, негирању, до гажења, укључујући не само туђе, већ објективно и сопствено достојанство. Штавише, они који су учествовали у претходној подели изборно или коалиционо стеченог колача власти, а онда из ње испали, међу најжешћим су и „најпринципијелнијим“ порицатељима ичега позитивног у том (и свом) колективном учинку.

Искључиво је важно код циљне групе грађана пробудити што снажније осећање озлојеђености, па и мржње, према политичким противницима, али и друштвеним групама које они представљају. Кад је о изборима за националне савете мањина реч, то у крајњој линији значи према већинском народу, без обзира на провидно лукавство истицања његове „великодушности“, како то чини дојучерашњи вишеструки министар Сулејман Угљанин који се напрасно вратио свим тешким ставкама оптужнице са оснивања СДА на новопазарском стадиону, крајем јула 1990. Ту су и „организовани државни терор“ и „геноцид за који нико није одговарао“ и „нарцисоидна влада ове државе која више мрзи Бошњаке него што воли свој народ“.

Како ли је само гневни Угљанин у међувремену уопште политички преживео скоро две и по деценије? Па ваљда у складу с логиком цикличног кретања историје? С таквим њеним протагонистима прогрес је заиста тешко замислив.