Током трагичних југословенских деведесетих година минулог века, велики свет је силно проширио своја географска и антрополошка знања о овдашњим народима, мањинама, брдима, долинама, рекама и градовима, па чак и засеоцима и потоцима. Како су ратна дејства и људска страдања захватала нове области тако су у глобалну медијску сферу улазила нова имена географских и социјалних реалија с једног дотле само шематски (полу)познатог простора.

То бива, по правилу, са свим мученичким земљама у којима се воде ратови, па и сада с Ираком и злосрећном мањинском верском заједницом Језида, изложеном немилосрдном погрому сунитских екстремиста из тзв. Исламске државе, односно халифата Ирака и Сирије.

За језиде је колико до јуче мало ко знао. После неочекиваног пада Мосула у руке исламских фундаменталиста, настао је пакао за језидске „јеретике“, пред које је стављен избор - ако се то тако може назвати - прелазак на ислам или смрт.

Многи су страдали, а они који су имали више среће привремени спас нашли у збегу на планини Синџар. Сад се курдски борци, уз подршку америчких бомбардера, боре да их изведу на сигурно, зауставе фундаменталистичку офанзиву и поврате своје изгубљене територије.

Западни „мудраци“ и лицемери крвавих руку, попут Тонија Блера, поричу да је до актуелног хаоса и ужаса у Ираку суштински дошло услед америчко-британске интервенције и рушења Садама Хусеина, али се, рецимо, зна да сурови ирачки диктатор, но никако и верски фанатик, језиде, које је сматрао Арапима, није прогонио, као уосталом ни ирачке хришћане и неке друге верске мањине.

Тешка је и тужна историјска судбина језида. Увек су страдали само због тога што су другачији и што су то упорно желели да остану. Њихова изразито синкретичка религија, под овим именом утемељена у И/ИИ веку, садржи елементе старих иранских веровања, јудаизма, хришћанства, а понајвише мистички протумаченог ислама. Сматра се да су добили име по омајадском халифи Језиду, кога су поштовали.

Премда у том погледу нема поузданих статистика, тврди се да језида укупно има око 300.000, а неки извори оперишу и знатно већим бројевима. За њихову заједницу карактеристични су изразита затвореност, строга ендогамија и кастинско уређење, као и постојање низа забрана и табуа.

Све је то учинило да се језиди, иако етнички већином Курди и курдофони, почињу, слично Друзима у Либану, доживљавати и као посебна етничка група (Језиди). Одвајкада су били трн у оку свим једноумним фанатицима и тоталитарним режимима, па су их, искривљујући неке поставке њихове религије, сунити чак прогласили „обожаваоцима ђавола“, чему је, особито у шиитски очима, доприносило и то што се именују по омраженом шиитском крвнику, халифи Језиду.

А ти „обожаваоци ђавола“ су, примерице, самопрегорно штитили Јермене у време геноцида 1915. Ко је све ту, и тада и сада, заиста у служби ђавола? Страдалнички језиди свакако не!