Изгледа да се у последње време, ваљда зато што је предизборно, за проблематичне изјаве, сличне онима које повремено испаљује турски премијер Ердоган, на бившем југословенском простору специјализовао његов велики поштовалац, бошњачки члан Председништва БиХ Бакир Изетбеговић. Оне, наравно, не изазивају ни приближно толико пажње као султанове, али то никако не значи да нису на свој начин занимљиве. Претпоследња нарочито: „Постоји претерано, атавистичко, тешко објашњиво неповјерење према Турцима...“. Код Срба, подразумева се, али не само код њих.

Да видимо, како се у Клајновом и Шипкином „Великом речнику страних речи и израза“ дефинише атавизам: 1. биол. појављивање особина далеких предака, које су се иначе изгубиле у датој врсти;

2. заостатак из прошлости, нешто што је време прегазило. Изетбеговић је у праву. Неповерење према савременим Турцима заиста потиче од балканских предака који су више векова идилично проживели под њиховим прецима, Османлијама. Али зашто се та особина, која би требало да се изгубила у нашој врсти, тај ментални заостатак из прошлости, који је време прегазило, данас неодољиво оживљава. Да нису ту нека везана вампирска посла?

Атавизам потиче од латинске речи атавус - прадеда, давни предак. Блиска реч, у облику ата, а нарочито у множини аталар, на турском има исто значење, а и употребу. Из велике захвалности и поштовања према Мустафи Кемал-паши, победнику у ослободилачком рату и творцу модерне турске републике, Турци су овом изузетном човеку сковали надимак Ататурк, у значењу „отац нације“. Док је у Турској кемализам био на снази, како у унутрашњој тако и у спољној политици, с чувеном Ататурковом девизом „мир код куће, мир у свету“, колико се сећамо, никаквог израженијег „атавистичког неповерења“ према Турцима на Балкану није било. А онда се, све интензивније од деведесетих година, стао повампиривати дух старих османлијских аталар-а, за које је Балкан накадашња, а пожељно и будућа Румелија.

Ататурков период оцењен је као историјски нужно, али идентитетски осиромашујуће прилагођавање неповољној међународној конјунктури после пораза у Првом светком рату, с наставком у раздобљу гвоздене блоковске дисциплине Хладног рата, да би се од пре извесног времена коначно на Босфору опет могло (неоосманистички) продисати и кренути у обнављање накадашње империјалне моћи на нов начин. Објективни сумрак ататуркизма реактивно, и закономерно, пробудио је „атавистичко неповерење“ према Турцима, над којим ламентира Изетбеговић. Лепо је он то запазио. Само, није овај феномен баш тако „тешко објашњив“, како се њему чини или како он жели да представи. Занимљиво је да се атавизам сличне етиологије почео будити и у самој Турској.