Одавно ниједна вест о активности разних морнарица на Јадрану није изазвала више медијске и политичке пажње, и халабуке, од најаве доласке двеју турских фрегата у воде испред Неума ради извођења војне вежбе. Против доласка турских бродова устали су грађани Неума (случајно већином Хрвати), наводно уплашени последицама које би та демонстрација војнопоморске силе усред туристичке сезоне могла имати по туризам и околиш на подручју од јединих 25 километара босанскохерцеговачког мора. Кад долазе амерички и француски бродови такве забринутости нема, ваљда с обзиром на виши степен њихове еколошке усавршености.

Српски члан Председништва БиХ Небојша Радмановић је, како преносе агенције, најавио да ће гласати против давања сагласности коју је Лагумџијино министарство иностраних послова већ, кажу, дало. Било је још негативних реакција, па је турски амбасадор у Сарајеву Џихад Ергинај, после демантовања аутентичности Ердоганове изјаве о сто хиљада Турака који ће бранити Бошњаке, морао још једном пред новинаре с изјавом да се намеравана „пријатељска посета турских школских бродова“ отказује како се непотребно не би подизала температура у јавности. Истовремено, на усијаним порталима друштвених мрежа могло се прочитати и вајкање неких бошњачких блогера што бар један турски брод није био пред Неумом деведесетих година, „јер у том случају не би било Сребренице“!

Узгред, судар двају турских бродова, ферибота „Анкара“ и теретњака „Реина“, октобра 2011. у водама Јужног Јадрана, кад је неколико људи погинуло, изазвао је неупоредиво мање јавне позорности на бившој југословенској обали и у њеном дубљем залеђу, али то је већ други, прави проблем. Мера свега људског (и нељудског) одавно је, не само у нас, постала политика и само политика, па није чудно то што су њоме загађене и плаве воде Јадрана.

У свему нису најважније турске фрегате османлијских имена, као ни то да ли је Ердоган овога пута стварно рекао оно што му се приписује, већ је крајње симптоматична ситуација пренадражености знатног дела балканске јавности неоосманистичком политиком и реториком званичне Анкаре према овом региону, што може да иде и до параноичних реакција, а и пропагандних манипулација.

Мудри и превејани Ђулио Андреоти једном приликом рече како су га одмалена учили да није лепо бити параноичан, али да се њему, нажалост, готово увек накнадно показало да је он то с разлогом био. У Давутоглуовој програмској књизи „Стратегијска дубина“, која се много помиње, а готово уопште не чита, недвосмислено пише да „одбрана Истанбула и Источне Тракије почиње на Јадрану и у Сарајеву, а Источне Анадолије и Ерзурума на Јужном Кавказу и у Грозном“. Реч по реч, брод по брод.