Док високи државни званичници Србије усрдно настоје да у неповерљивим европским престоницама обезбеде подршку за „европски пут“ Србије, прети озбиљна опасност да остане незапажен драгоцени допринос који, афирмисањем аутентичних вредности своје културне традиције, нашој евроинтеграцији даје Бошњачко национално веће. Недуго након апела за уклањање „насилно наметнутих“ наставака „ић“ и „вић“ из презимена овдашњих Бошњака, привремени председник тога већа Есад Џуџевић најавио је, после ванредне седнице Извршног одбора, упућивање захтева Министарству просвете Србије за преименовање укупно осам основних школа у Новом Пазару, Тутину и Пријепољу, а поводом успешно завршене прве школске године наставе на „босанском језику“.

Тако би, уместо (великосрпских?) имена Вука Караџића, Стефана Немање, Јована Јовановића Змаја, Десанке Максимовић, Алексе Ђиласа Бећа, Алексе Шантића, Владимира Перића Валтера и Светозара Марковића, одабране рашке школе требало да се подиче именима санџачких и босанских великана Мухамеда Ускуфија, Назифа Шушевића, Ахмеда Гурбија, Мусе Ћазима Ћатића, Ферхад-бега Драге, Мурата Шећерагића и Рифата Рамовића.

„Србија има амбиције да 2018. године закорачи у чланство Европске уније, а ми Бошњаци у Србији да вратимо наш систем вредности као европски аутентичан народ“, поносно поручује Џуџевић (после промене личне карте ускоро, наводно, Џуџо).

Као стожер тога бошњачког система вредности и „централну фигуру бошњачке културе“, Есад-ефендија истиче Мухамеда Хеваија Ускуфија, песника из Тузле и аутора првог стихованог босанско-турског речника „Макбули ариф“, познатог као „Потур-Шахидија“ из 1631. године. О том несумњиво историјски занимљивом ствараоцу тзв. алхамијадо књижевности (писане арапским писмом на домаћем језику) у Тузли је 1990. године објављена озбиљна монографија, чији је један од двојице рецензената био и потписник ових редова, тако да не може бити говора о било каквом потцењивању Хеваијевог дела.

Ипак, бесмислено је упоређивати објективни културни значај, и за Србе и за Бошњаке, његовог и Вуковог речника, као и песничке домете Јована Јовановића Змаја и Ахмеда Гурбија. Ево како изгледа један насумице одабран лексикографски редак из „Потур-Шахидије“:

„Хем мурдар олду погано, исе пишај, сича сери!“.

Блиско новопазарским школарцима из компјутерске ере, нема шта! У Ирану се велики национални подухвати у разним областима називају „џихадима“, односно „џехадима“. Постоји, тако, Министарство за пољопривредни џихад“, па „Министарство за грађевински џихад“... Надајмо се да у Србији још увек нема „Министарства за просветни џихад“.